Aleksandar Kićanović o muzici i računarima

Ovo je za mene poseban intervju. Sa baticom Kićonijem sam porastao. O njemu znam mnogo, ali iznad svega da je sjajan čovek i muzičar. Klavijaturista – isto kao i ja, sada se bavi računarima – isto kao i ja, posvećen porodici – isto kao i ja. I on je jednog dana nestao sa muzičke scene, ali samo prividno. Za razliku od mene on ponekad i zasvira – za sebe. Danas nažalost oni koji znaju sviraju za sebe. Ostali puno pričaju i misle da znaju. Kića je bio klavijaturista u prvoj postavi grupe Alisa: Miroslav Živanović Pile (pevač), Predrag Cvetković (bubnjevi), Aleksandar Kićanović (klavijature), Zoran Jančeski Joza (gitara), Marko Glavan (bas) i Saša Gnus (flauta i saksofon). Kasnije je pravio muziku za sebe i uski krug svojih bliskoh prijatelja. Ja mislim da je to sjajno. Pa ću da podelim sa vama.

Alisa_17041986_Dom_omladine

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Pojava kompjutera u našim domovima privukla je mnogo veći broj ljudi da svoje slobodno vreme i višak para ulože u svoje muzičke ideje snimljene u udobnosti svoje radne/spavaće sobe. Povećanje kvantiteta nije moralo da znači da će loš kvalitet iz spavaće sobe proći selekciju publike i izdavača, ali to se ipak dogodilo. Dok su se muzičke kuće borile sa raspadom YU-tržišta i piraterijom, domaće radio i tv stanice, koje su takođe doživele sličnu kvantitativnu ekspanziju, su došle u poziciju da same vrše selekciju kada im (pre)ambiciozni izvođači-egzibicionisti nude materijal (i keš novac). U trci za zaradom spušteni su kriterijumi omogućivši procvat poznatih turbo-frankenštajn pravaca iz ’90-ih. Onda je ukus publike krenuo da se spušta, što je povratno uticalo na muzičare da povlađuju novim trendovima, i tako smo ušli u negativnu spiralu. Na veliku žalost lokalnih kompleks-globalista, koji sve što ne valja vezuju za zemlju svog rođenja, slična priča se odigrala i sa svetskom muzičkom industrijom i pop kulturom uopšte. Trka za zaradom je donela milionske tiraže raznim bendovima sa jednom pesmom nakon koje zauvek nestaju, ili porno-pop divama od Madone pa nadalje, čiji su prvo spotovi, pa izjave i skandali osvojili masu i najavili cunami reality splačina. I muzika i kompjuteri su tu postali sporedna stvar. Mislim da je povlađivanje ukusima mase više doprinelo ekspanziji minimalističke i prizemne muzike od samog ulaska kompjutera u muziku.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Pojavom Interneta, proces izdavaštva je banalizovan i sveden na jedan klik mišem. Jedna od posledica ove ‘demokratizacije’ izdavaštva muzike na našim prostorima bila je da je nestala prva linija ‘kontrole kvaliteta’ ili ‘vraćanja pesama na doradu’ u vidu mišljenja okoline, kolega muzičara I producenata o snimljenom materijalu. Ova linija odbrane od šunda je decenijama pre pojave kompjutera u muzici bila podsticaj za muzičare koji nisu razvili svoje autorsko-izvođačke sposobnosti do važećeg standarda  (koji bi im omogućio ulazak u profesionalni studio), da ili odustanu, ili izbruse svoj talenat I pesme. Nažalost, novcem danas možete otkljčati sva vrata, što nekada nije bio slučaj.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Razlika postoji, ali za većinu ljudi, uključujuči i mene, nema značaja. Veću važnost pridajem međusobnom odnosu sastavnih elemenata muzike: melodiji, harmoniji, ritmu, tekstu.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Kod ‘digitalije’ se jasnije čuju detalji, što nekada može i da smeta. Nema bolje i lošije tehnologije, već samo različite. Produkcija mora da se prilagodi svakoj posebno.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja “dobrih” muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude  studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Važan je krajnji rezultat. Ako Milivoje u svojoj spavaćoj sobi misli da može da sam zvuči kao Toto, nemam ništa protiv-neka pokušava. I na traku se nasnimavalo. Dobri instrumentalisti će uvek biti potrebni i na bini, i u studiju. Za primer da uporedimo muzičare sa fudbalerima. Nekada davno si mogao ili da igraš u prvoj ligi ili nisi igrao fudbal već radio nešto što bolje umeš. Nije bilo druge lige. Tako je bilo i sa izdavanjem ploča – snimali su samo najbolji. Onda su došli kompjuteri, privatne radio stanice i studiji. Medjutim i danas se vrlo dobro zna među muzičarima ko igra u prvoj ligi. Čoliću u studiju ne može da svira bilo ko. Bez obzira koja je vrsta muzike u pitanju vrhunski  muzičar mora da ima sve stilove u prstima i ušima. Van Halen i Jef Back su genijalno odradjivali najrazličtitije deonice za druge.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Mislim da je kod kuće nemoguće uraditi profi snimak muzike kakvu ja volim. Sve što se napravi kod kuće smatram samo demo snimkom. Uz to je interakcija sa ljudima u toku snimanja nezamenljiv aspekt kreativnog procesa. Rock muzika i autizam ne idu zajedno. Sa ovim tehno-ekstazi-trens projektima je sasvim drugačije. Tamo ti niko ne treba ni kad ga prviš, ni kad ga slušaš (ako ga uopšte čuješ). Ali ja ne mogu o tome da kažem ništa jer ne razumem vezu toga sa muzikom.

Alisa 1IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja? Svako ko je slušao Oxygene zna odgovor na ovo pitanje. Ako zvuk izaziva emociju koja nije destruktivna, onda je to muzika. Dobru elektronsku muziku prave i vrhunski instrumentalisti. Seti se velikog Lakija Ristovskog – Beyound the Horizont.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte “običan” slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji “otkucan” na tastaturi računara?

Kompjuter se u studiju koristi za razne namene. Ako pričamo samo o programiranju instrumentalnih linija,  za neke muzičke stilove kompjuter je više, a za druge manje podesan. Tako i običan slušalac može teže ili lakše da primeti da je nešto odsvirala mašina. Ja bih rekao da je daleko najkorisniji kompozitorima u početnim fazama komponovanja i beleženja ideja.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Ne, što se pre muzičari pomire da je vreme velikih para u muzici prošlo, to će se pre vratiti kreativnost i kvalitet. Prave stvari su oduvek bile besplatne. Ako danas dobije 1xxxx evra, da li će Milivoje sutra sigurno napraviti veliki hit ? Ako ne uživaš u muzici bez velikih para, nećeš moći ni sa njima. Honorari su oduvek podgrevali rak ranu muzičara – sujetu.

Da li je “youtube” publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Ne, youtube ne može da zameni koncert. To su dve različite stvari. Svako ko je bio na dobrom koncertu je osetio da tu nešto struji između ljudi na bini i u publici. Youtube nam je doneo mogućnost da čujemo i vidimo sve što poželimo. Ranije smo putovali u Beč ili Budimpeštu da bi videli uživo idole, ili jednostavno maštali. Nažalost nove generacije su uskraćene za osećaj da nešto jako žele i da mu se nadaju. Mnogo puta sam video kako ljudi za kompjuterom besomučno menjaju, skaču sa neodslušane pesme na sledeću kao da ih neko juri. Potpuno površno i besmisleno.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Ne. Koliko vidim bilbordi su sve veći  i sve ih je više.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Nikada nisam kliknuo na koncert na koji sam kasnije otišao.

Komp kicaVII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

Ne znam, dugo nismo otišli čak ni na piće. Šteta.

Predrag Jovanović

Računajte na računare

 

Author: Predrag Jovanović

Autor i voditelj radio emisije "Druga strana računara"