Radio Laguna, 100% radio

Program Radio Lagune počeo je sa emitovanjem 29. novembra 2013. U susret trogodišnjici rada, ekipa radija okupila je prijatelje, saradnike i novinare u prijatnom ambijentu restorana Mezestoran u Beogradu. Prisutnima se obratio Dejan Papić, glavni i odgovorni urednik i direktor, kao i Gorica Nešović, programski savetnik

vel_8832

Od juna 2015. godine radio je doživeo velike pozitivne promene, muzički su se obogatili i odredili, došla su nova zvučna radijska imena i priznati autori, prepoznatljivi karakteri i glasovi. Dobijen je novi kreativni i uređivački pečat.

Od skora, Radio Laguna bogatiji je za još jedan programski sadržaj, emisiju Mentalno Razgibavanje 2.0 čuvenog dvojca Darka Mitrovića i Marka Stepanovića.

Uz pomoć slušalaca, definisan je i slogan: 100% radio koji u potpunosti oslikava radio koji je uvek dostupan slušaocima, pokušava da reši njihove probleme, iznosi njihova zapažanja, informiše ih o svemu, vodi kroz društveni i kulturni život Beograda i uspostavlja direktnu komunikaciju sa slušaocima.

Vožnja bez dozvole

Autonomna vozila tj. automobili koji „sami“ voze su dostignuće decenije, koje će se naći na putevima širom sveta daleko ranije nego što su i najveći optimisti očekivali. Problema, naravno, ima, ali proizvođači ne dopuštaju da ih ti problemi zaustave. Kako voze današnji automobili i hoćemo li uskoro biti u prilici da vozačku dozvolu ostavimo kod kuće?

driverless-car-2

Oko čega se danas najviše nerviramo? Odgovor je svakako individualan, ali primećujemo da se mnogi veoma nerviraju zbog situacija u saobraćaju. Dopustimo sebi da malo maštamo u kakvom svetu bismo voleli da živimo u budućnosti. Automobili sa autonomnim upravljanjem bi rešili mnoge saobraćajne probleme. Recimo parkiranje – automobil bi nas dovezao ispred kuće, sačekao da izađemo iz njega i onda bi samostalno otišao i parkirao se na pogodnom parking mestu. Kada bi nam bio potreban sledeći put, mogli bismo da ga putem telefona pozovemo i on bi se pojavio ispred nas, a da nismo ni znali da li je bio parkiran u blizini ili nekoliko ulica dalje.

Ovakav koncept, šire gledano, ukida potrebu da imamo sopstveni auto. Zašto umesto svog ne bismo pozvali najbliži slobodan automobil i rentirali ga samo za vreme koje ga zaista koristimo? Najveći broj automobila danas stoji parkiran i čeka svoje vlasnike, dok se u aktivnoj vožnji provede manje od jednog sata dnevno. Iznajmljivanje automobila koji sami voze značajno bi smanjilo globalni vozni park, pretvorilo parkinge u parkove i učinilo da gledajući kroz prozor ne vidimo samo beskrajna polja puna „konzervi“.

Gde smo danas?

Ali, vratimo se u realnost. Ovakav scenario neće se desiti u bliskoj budućnosti. Međutim, prvi koraci u pravom pravcu već su učinjeni. Svi poznati proizvođači automobila (kao i mnoge nama nepoznate startup kompanije) već neko vreme aktivno rade na kreiranju pouzdanih autonomnih vozila, koji će put od tačke A do tačke B prevaliti na bezbedan način, poštujući saobraćajne propise i druge učesnike u saobraćaju.

Tehnologija postoji, testni modeli već se kreću ulicama mnogih gradova, a uveliko se radi i na razvoju softvera koji će na pravi način, putem informacionih tehnologija povezati automobile, odnosno senzore u njima, mobilne telefone, računare, GPS‑uređaje, a sve u cilju kreiranja bezbednog sistema vožnje bez vozača. A kada se to dovoljno usavrši da uđe u komercijalnu proizvodnju, bićemo svedoci drastičnije promene sveta nego što su to uradile informacione tehnologije.

Najdalje u tom pravcu najverovatnije je otišla kompanija Tesla Motors, proizvođač najpoznatijih električnih automobila. Ona već sada nudi softverski update u vidu autopilota koji obezbeđuje njihovim postojećim automobilima da postanu (makar u nekoj meri) autonomni. To znači da u njihovim kolima već postoji sva potrebna tehnologija, koju je potrebno samo aktivirati.

self-driving-car

Google već nekoliko godina eksperimentiše s tehnologijama koje obezbeđuju vožnju automobila bez vozača i njihovi test modeli dobili su dozvolu da se voze američkim putevima. Doduše, već su zabeleženi i prvi sudari koje su izazvali prototipi Google‑ovih autonomnih automobila, što dokazuje da ova tehnologija još nije savršena, ali treba imati na umu da ni ljudi nisu savršeni vozači. Uostalom, teško da ćete naći jednog vozača čiji auto nije ogreban, čuknut ili malo ulubljen – što sve ukazuje na „bliske susrete“ s drugim automobilima u vožnji, na parkingu ili sa stubićima koji su taman tolike visine da se ne vide kada idete u rikverc. A ako uzmemo u obzir da istraživanja pokazuju da se oko 94 odsto saobraćajnih nesreća danas dešava zbog greške ili nepažnje vozača, a samo šest odsto zbog neispravnosti vozila, autonomna vozila imaju ogroman potencijal za smanjenje saobraćajnih nezgoda.

Nivoi automatizacije

Pre tri godine američka Nacionalna agencija za bezbednost na putevima (National Highway Traffic Safety Administration – NHTSA) izdala je pravila i propise koji objašnjavaju kako napredne forme autonomnih vozila mogu da se uključe na javne puteve. U njima je definisano pet tipova automatizacije, počev od nivoa 0 (vozilo nije automatizovano), do nivoa 4 (potpuno autonomno, samovozeće vozilo). Mnogi današnji automobili pripadaju nivou 1 (automatizacija u zavisnosti od funkcija) koja obuhvata sisteme za elektronsku stabilnost vozila ili ABS sisteme kočenja, ili nivou 2 (kombinovana autonomija) u koju spadaju tempomati, automatizovano centriranje u kolovoznoj traci i slične funkcije

Već pomenuti Google ili Tesla automobili spadaju u nivo 3 (limitirana samovozeća automatizacija), koja predviđa da je čovek prisutan na vozačkom sedištu i da je spreman da u svakom trenutku preuzme kontrolu. Četvrti nivo predstavljao bi potpuno autonomno i automatizovano vozilo, kakvo smo zamislili na početku teksta. Dakle, vozilo koje će samostalno preuzeti sve potrebne radnje da bi izvršilo postavljeni zadatak.

sensors

Da bi to postala realnost, neophodno je da se razviju kvalitetniji i precizniji senzori, kao i softver, ili, preciznije rečeno, logika koja će znati da se snađe u nepredviđenim situacijama. Tu stupaju na snagu i moralne dileme pred koje može da se stavi veštačka inteligencija u automobilu – kakvu odluku doneti u slučaju da automobil bude doveden u bezizlaznu situaciju, u kome će morati da bira između dve loše varijante. Na primer, da li je važnije da se sačuva život jednog putnika u automobilu ili veće grupe ljudi na koje automobil može da naleti?

Različiti koncepti

Tesla, Toyota i Volvo obećali su da će već do kraja ove decenije imati potpuno autonomna vozila. Zato se više ne postavlja pitanje da li je to moguće, već koliko ćemo čekati da se ona pojave na ulicama. To ostavlja dosta prostora za spekulacije i različite scenarije. Po jednom viđenju budućnosti, takva vozila kretaće se po specijalizovanim putevima ili kolovoznim trakama kojima neće ići druga, standardna vozila, kao ni ostali učesnici u saobraćaju (pešaci, biciklisti, motociklisti…) i imaće definisana mesta za ulazak i izlazak (nešto kao autobuske stanice). Takav scenario je jednostavniji i može da se realizuje brzo.

Drugi scenario zasniva se takođe na tehnologijama koje danas već postoje, ali im je potrebno više vremena da dostignu nivo za masovnu upotrebu. Takve su, recimo, General Motors Super Cruise sistem ili Mercedes‑Benz asistent skretanja. Za razvoj i masovno prihvatanje tehnologija koje će omogućiti ravnopravnu i zajedničku vožnju automatizovanih i običnih vozila biće potrebno barem još 10 godina istraživanja.

Razvoj automobilske industrije neumoljivo se kreće u smeru automatizacije. Novi automobili već su umreženi, primaju podatke, pa čak i novi softver preko Interneta. Potrebno je još da se razvije tzv. V2V (Vehicle‑to‑vehicle) sistem komunikacije, koji će obezbediti da se razmenom informacija potencijalne mogućnosti za nezgodu smanje na minimum, ako ne i potpuno isključe. „Razgovor“ između dva susedna automobila, zajedno sa ugrađenim senzorima, omogućio bi automobilu da unapred predvidi moguće promene u ponašanju (ako automobil ispred sebe „vidi“ prepreku koju će morati da zaobiđe, mogao bi to saznanje da podeli sa automobilom koji ide iza njega i da ga na taj način pripremi za isti manevar).

Da je potrebna takva komunikacija između vozila, ukazuju i sudari koje su do sada imali autonomni automobili. Indikativno je da je većina takvih situacija bila izazvana iznenadnim i neočekivanim reakcijama vozača u klasičnim automobilima, ali to samo pokazuje da logika softvera u autonomnim vozilima još nije dostigla vrhunski nivo. Za sada je poznat samo jedan slučaj kada je automatika u automobilu bila krivac za sudar sa smrtnim ishodom. Bio je to slučaj kada softver u Tesla Model S automobilu nije uspeo da razazna razliku između svetlog horizonta i slične boje traktorske prikolice koja je presecala put. Svaka takva nesreća u javnom mnenju može da izazove reakcije koje će ovakva istraživanja povući korak unazad. Ali to će biti samo privremeno, jer se iz svake takve nesreće izvlače pouke koje dovode do bolje sigurnosti budućih modela i sigurni smo da to neće zaustaviti razvoj autonomnih vozila. Uostalom, ako bi se takva analogija primenila i na klasična vozila, gde je broj žrtava neuporedivo veći, danas bismo na putevima imali samo bicikle i konjske zaprege.

Najveće pretnje na putu

Nesreće na putevima dešavale su se u prošlosti, ima ih danas i, nažalost, biće ih u budućnosti. Ako pogledamo šta se krije iza tih nesreća, uočićemo jedno pravilo. Možda ste vi savestan vozač koji se pridržava saobraćajnih propisa, koji je propisno vezan pojasom, ne razgovarate telefonom dok vozite, ali nisu svi takvi. Dovoljno je da se nađe jedan vozač koji se bahato ponaša i smatra da je put napravljen samo za njega, i eto potencijalnog izazivača nesreće. Drugim rečima, ljudi su uzrok ogromne većine nesreća, za neki mnogo manji deo „zaslužna“ je neispravnost vozila u tehničkom (mehaničkom) smislu, a ne sećamo se da je neko doživeo sudar zbog toga što mu je u kolima otkazala elektronika, odnosno kompjuter koji upravlja njome.

uber

Može li tehnologija u kolima ipak da postane uzročnik saobraćajnih nezgoda, kada pređemo na potpunu automatiku? Ugrađeni softver mora da nadzire veliki broj senzora i da pravilno tumači signale koji dolaze od njih, ali mora da poseduje i određenu vrstu algoritama sposobnih da uče na osnovu ranijih situacija. Drugim rečima, autonomna vozila poseduju neku vrstu veštačke inteligencije koja će biti u stanju da na osnovu „iskustvenih“ podataka pravilno odreaguje i predvidi sve moguće, pa i neočekivane situacije na putu.

Eksperti na ovom polju složili su se da nijedan algoritam ili senzor u automobilu nije i ne može da bude višak, jer se sve svodi na jednostavno pravilo – što je veća količina podataka dostupna za obradu, to je rezultat obrade kvalitetniji. Jim McBride, vođa projekta autonomnih vozila u Ford‑u, rekao je da oni svaku informaciju koju dobiju od senzora obrade s više različitih algoritama kako bi se stvorila što preciznija percepcija sveta oko automobila. Ako se sve to izvede kako treba i ako svako vozilo bude opremljeno ovakvom veštačkom inteligencijom, jednostavno neće dolaziti do bezizlaznih situacija kao što je ona koju smo pomenuli ranije u tekstu. Kada se svaki automobil bude striktno pridržavao pravila, vožnja će postati potpuno uređen sistem u kome se neće dešavati nepredviđene situacije. A ako se i dese, neka vrsta kolektivne svesti vozila obezbediće njihovu jednostavnu sinhronizaciju i glatko prilagođavanje novonastaloj situaciji svakog vozila na koje ta situacija može da utiče.

Za razliku od čoveka koji ima relativno usko vidno polje, autonomno vozilo svesno je okruženja od 360 stepeni oko automobila. Dok se ne dostigne kritična masa autonomnih vozila, možemo da očekujemo kolizije s klasičnim automobilima, pa nam ostaje samo da se nadamo da će prolaziti bez ozbiljnijih posledica. To se može smanjiti upotrebom V2V i V2I (Vehicle‑to‑Infrastructure) komunikacije, koja u neku ruku može da se razvija i nezavisno od autonomnih vozila.

Osim tehnološkog aspekta, ljudska psiha predstavlja jedan od najvećih problema s kojima se suočavaju autonomna vozila. Sećate se kako su prošle parne mašine u prvoj industrijskoj revoluciji? Možda ne u toliko drastičnoj meri, ali sigurno se mogu očekivati protesti tipa: „Ne želim da me vozi robot“ (jer autonomni automobili u neku ruku i jesu roboti) ili „Kako mogu da verujem mašini?“ S druge strane, spremni ste da svojoj deci, tinejdžerima dozvolite da voze automobil, znajući da će tokom vožnje razgovarati telefonom ili još gore – kucati SMS poruke. Tehnologija neće pokušavati takve stvari. Senzorima u autonomnim vozilima neće početi da popušta pažnja nakon nekoliko časova noćne vožnje, neće pokušati da se opasnom vožnjom prave važni u društvu, jednako će dobro videti situaciju na putu i danju i noću, po kiši i po magli… To od čoveka ne možete da očekujete. Konačno, to će sve rezultovati sigurnijom vožnjom, sa znatno manjim brojem žrtava, ako ne i njihovim potpunim izbegavanjem.

Deljenje automobila

Uber, kompanija koja je napravila revoluciju u taksi prevozu, pokrenula je nedavno interesantno partnerstvo. Zajedno sa vlasnikom rezidencijalnih zgrada u delu San Franciska nazvanom Outer Sunset, ponudili su svim stanarima mesečnu naknadu 100 dolara, pod uslovom da se odreknu svojih automobila. Taj iznos dovoljan je za plaćanje mesečnih troškova za javni gradski prevoz, a Uber je obećao da će im omogućiti vožnje po fiksnom iznosu od pet dolara, u bilo koji drugi deo grada.

Na taj način, stanodavac i Uber očekuju postizanje nekoliko ciljeva – smanjenje broja vozila pa samim tim i parking‑mesta, umesto kojih će moći da se ponude neki drugi sadržaji. Smanjiće gužve na ulicama ovog dela grada, kao i zagađenje, a Uber će uvećati svoje prihode tako što će više iznajmljivati sopstvena vozila. Iako se ova akcija ne odnosi na autonomna vozila, ipak predstavlja početak drugačijeg načina razmišljanja na temu posedovanja (tj. neposedovanja) sopstvenog automobila.

Uber‑ov direktor Travis Kalanick kaže da oni od 2015. godine izdvajaju značajna finansijska sredstva u razvoj robotaksija, tj. taksija bez vozača, i da su u tom cilju zaposlili više od 50 istraživača s raznih američkih univerziteta. Uber‑ova rivalska kompanija Lyft takođe ulaže ogroman novac u razvoj autonomne flote automobila. U partnerstvu s General Motors‑om oni su već uložili više od 500 miliona dolara u istraživanja koja bi trebalo da dovedu do tog cilja. Elon Musk, direktor kompanije Tesla Motors, objavio je ovog leta planove za narednu deceniju, koji se svode na to da će privatni automobili zarađivati novac za svoje vlasnike, koristeći se kao autonomni taksiji u vreme kada nisu potrebni vlasnicima.

Pozadinu svih ovih istraživanja čini profit. Danas od svakog zarađenog dolara, Uber 75 centi prosleđuje vozačima (vlasnicima automobila). Zamislite sad situaciju kada bi vozači bili izbačeni iz igre i kada bi njihovo mesto preuzeli autonomni automobili – to je za Uber potencijalno povećanje profita od 75 odsto. A to je, priznaćete, sjajan motiv za razvoj autonomnih vozila.

Attendees sit in the self-driving Mercedes-Benz F 015 concept car at the Mercedes-Benz booth at the International CES Tuesday, Jan. 6, 2015, in Las Vegas. (AP Photo/Jae C. Hong)
Attendees sit in the self-driving Mercedes-Benz F 015 concept car at the Mercedes-Benz booth at the International CES Tuesday, Jan. 6, 2015, in Las Vegas. (AP Photo/Jae C. Hong)

Sve se u konačnoj liniji svodi na to da vam za vožnju automobila u budućnosti neće biti potrebna vozačka dozvola, već samo mobilni telefon da biste pozvali najbliži slobodan automobil koji će doći da vas pokupi. Na taj način, jedan suštinski industrijski proizvod, postaće servis koji ćete moći da koristite isto kao što danas naručujete VOD filmove.

Poslovna prilika

Autonomna vozila nivoa 4 transformisaće ne samo način putovanja već i celokupno društvo. Na primer, siromašni ljudi koji nisu imali finansijske mogućnosti da sebi priušte automobil, dobiće priliku da ih koriste za vrlo malo novca. To će se možda reflektovati na smanjenje potrebe za javnim transportom. Otvoriće se i sasvim nov svet za mlade koji još nisu stasali za dobijanje vozačke dozvole, ili stare kojima dozvolja nije produžena, a licima sa invaliditetom biće mnogo lakše da odlaze u grad ili kod prijatelja.

Veza vozila sa Internetom može da dovede do otvaranja svojevrsne Pandorine kutije u kojoj je, recimo, reklamiranja tokom vožnje. Zamislite situaciju da unutrašnji senzori detektuju da ste pospani. Autopilot bi mogao da vam predloži da skrene s puta i svrati do obližnjeg kafića (koji je platio reklamu) kako biste popili kafu. Ili još gore, da sam odluči da skrene s puta do tog kafića bez konsultacije s vama, jer servis za oglašavanje garantuje da će nakon objave reklame dovesti određen broj ljudi u kafić.

Tehnologija koja stoji iza ovakvih ideja već postoji i svakodnevno je viđamo dok surfujemo Mrežom, servirajući nam reklame iz domena koji nas interesuje. To ukazuje da u nekoj, bližoj ili daljoj budućnosti, ulazak u automobil može da, sa stanovišta informacija, bude isto kao kada ste otišli online i posetili neku stranicu. I tu se opet otvara poslovna šansa, recimo, za kupovinu premijum servisa prilikom upotrebe vozila, koji vam neće servirati reklame tokom vožnje.

Kristalna kugla

U ovom tekstu bilo je mnogo predviđanja budućnosti, nagađanja šta bi bilo ako bi bilo… Ipak, dve stvari potpuno su jasne – auto‑industrija kreće se polako ali sigurno u tom smeru i verovatno ćemo se voziti u autonomnim automobilima mnogo ranije nego što mnogi očekuju. A sigurni smo i da će oni dovesti do svojevrsne revolucije u poimanju načina privatnog i javnog prevoza. Uostalom, da vam je neko pre 20 godina, u doba začetaka Interneta u Srbiji, rekao da će svi računari, telefoni, tableti, pa čak i televizori biti u jednoj velikoj mreži, da ćete Internet koristiti da kupite robu iz lokalne bakalnice, da ćete besplatno razgovarati s prijateljima širom sveta… samo biste se nasmejali i produžili dalje. U bliskoj budućnosti to će se ponovo desiti. Samo, kada vam budu pričali o teleportima, putovanju kroz vreme i sličnim stvarima, nasmejaćete se, sešćete u automobil, reći ćete mu gde želite da vas odveze i otići dalje.

Branislav Bubanja

Objavljeno u časopisu PC#236

Sophos-ova strategija za savremene pretnje

Budući da je prevencija najbolji lek, Sophos poslednjih godina organizuje seriju predavanja u brojnim zemljama, kako bi partnerima na vreme predstavio najsvežija rešenja i metode borbe sa novim vrstama pretnji. Sophos Roadshow je nedavno posetio i Beograd

dsc_0480

Skup je održan u beogradskom hotelu Falkensteiner i sastojao se od predavanja podeljenih u tri sesije. Uvodno predavanje bilo je posvećeno marketinškim potencijalima, poslovnoj strategiji i modelima prodaje. Na njemu je jasno moglo da se vidi da je najveći deo Sophos-ovih aktivnosti posvećen srednjem segmentu tržišta, a da je strategija ponude orjentisana ka rešenjima koja nude kompletnu bezbednost sa maksimalnom jednostavnošću korišćenja, uz mogućnost upravljanja preko cloud-a. Što se tiče modela prodaje, Sophos daje prednost korišćenju kanala.

Iako je uvodno predavanje bez sumnje bilo veoma značajno partnerima, nama su predavanja koja su usledila bila mnogo zanimljivija. Sophos-ov koncept “sinhronizovane bezbednosti”, koji je pomenut i u uvodnom predavanju, kasnije je predstavljen mnogo detaljnije. Pojedinačne komponente bezbednosnog sistema, niti same za sebe niti u nekom prostom zbiru, ne mogu da pruže efikasnu zaštitu, već je neophodna neka vrsta komunicije između njih. Primera radi, antivirusni program i firewall obavljaju svaki svoj deo posla, ali mnogo veći efekat postižu ako se “sinhronizuju”. U ovaj deo priče su uključeni i hardverski elementi – mrežni uređaji koji se mogu sinhronizovati sa softverom.

Jedno predavanje bilo je posvećeno tehnoškim novitetima, novoj generaciji firewall-a, metodama za bezbednije korišćenje bežičnih mreža i mrežnih komunikacija, zaštiti krajnjih korisnika i data centara, kao i metodama upravljanja svim ovim sistemima. Istaknute su opasnosti za kompanije koje potiču od sve intenzivnijeg korišćenja mobilnih uređaja – naravno i metode i konkretna rešenja kako se od njih zaštititi. Ovde je bilo reči i o enkripciji podataka, zaštiti servera i zaštiti virtuelnih okruženja.

U velikim sistemima koji se satoje od raznorodnih elemenata, dakle, stonih (stacioniranih) i prenosivih računara, tableta, telefona, skladišnih uređaja i još koječega, od kojih svaki ima svoj sistem zaštite, upravljanje bezbednošću celog sistema može da bude veoma složeno, pa je tema jednog od predavanja bio Sophos Central, koji, u skladu sa politikom o kompletnoj bezbednosti uz maksimalnu jednostavnost korišćenja, bitno pojednostavljuje upravljanje svim bezbednosnim elementima sistema, uključujući i sisteme u kojima nema centralnog servera.

Svesni smo toga da živimo u vremenu sve intenzivnijih napada na naše podatke i rastuće inventivnosti napadača, pa su, u tom svetlu, Sophos-ova predavanja o metodama borbe protiv njih bila veoma interesantna. A, s obzirom na tempo dešavanja, verujemo da će Sophos Roadshow 2017 biti još interesantniji.

On‑site obuka i on‑demand kursevi

Eccentrix je kompanija koja nudi usluge stručnog usavršavanja putem specijalističkih obuka i savetovanja u domenu informacionih tehnologija. O kursevima ove firme razgovarali smo s vlasnicom i direktorkom Irenom Gigović

us_logo

Pre dve godine istakli ste da je jedna od prednosti Eccentrixa to što ste u mogućnosti da u realnom vremenu pratite sve promene koje se dešavaju na svetskom tržištu i da ih implementirate u Srbiji. Da li ste u međuvremenu uspeli da održite taj trend?

IG: Apsolutno, proširili smo bazu kurseva koja je u tom momentu bila znatno manja od aktuelne i uveli smo nekoliko oblasti edukacije koje ranije nisu bile dostupne u našoj zemlji. Želim da istaknem oblast informatičke bezbednosti – jedina smo škola u regionu koja angažuje sertifikovane predavače za specijalističke kurseve, a do sada smo razvili i svoje kurseve iz tog domena koji prate sve veću potražnju.

Takođe, postoji mogućnost modularnih obuka, a to su uglavnom kursevi koje možemo brzo da pripremimo na poseban zahtev klijenata. To je veoma pogodno za kompanije koje žele da se fokusiraju na određene oblasti, za koje inače ne postoji predviđena obuka.

Vaša kompanija teži da klijentima pruži obuku koju bi mogli da dobiju i van granica naše zemlje. U ovom momentu koje biste obuke posebno istakli?

IG: Virtuelna učionica je svakako je nešto novo kod nas i zbog toga još nailazimo na otpor. Međutim, broj obuka koje se održavaju virtuelno raste, jer se pojavljuju i prednosti ovog sistema, a infrastruktura koja podržava ovaj način obuke i platforma postaju sve stabilnije.

Eccentrix je jedan od Microsoft Silver Learning Partner‑a u Srbiji. Dakle, većina naših obuka oslanja se na Microsoft‑ove tehnologije, što čini otprilike 70 odsto naše ponude. Posebno bih izdvojila programe za sertifikaciju MCSA za Windows Server 2012 i SQL Server 2014. Ovo su popularne obuke i često se desi da u isto vreme imamo polaznike koji su kod nas u učionici i nekoliko njih koji prate kurs putem Interneta.

Koje su prednosti online učenja i virtuelnih učionica?

IG: Prednosti su vrlo velike i tiču se vremenske i finansijske uštede. Ljudi mogu da prate kurs iz kuće ili kancelarije, što znatno smanjuje putne troškove i utrošeno vreme, a to čuva finansijska sredstava za dodatnu edukaciju ili generalno umanjuje troškove.

Kada biste u najkraćem morali da objasnite budućem polazniku koji je značaj programa sertifikacije i kurseva, šta biste istakli?

IG: Kako bi se trendovi i nove tehnologije pratili i samim tim omogućio dalji rad u IT svetu, neophodno je novo znanje. Smatramo da specijalistički kursevi to upravo i omogućavaju – brz način usvajanja znanja koje je okrenuto ka praksi, ka praktičnoj primeni određene tehnologije.

Sertifikacije su veoma bitne jer dokazuju ekspertizu i iskustvo u određenim oblastima i jedna su od ključnih stvari koju poslodavci primećuju prilikom zaposlenja i nagrađivanja zaposlenih.

Koji su vaši planovi za naredni period?

IG: Radimo na strateškim stvarima – naš cilj je da edukacija bude dostupna svim našim stručnjacima, ljudima koji žele da se usavrše i napreduju u svojoj sferi poslovanja. Smatramo da je ovo ključna oblast, a što se tiče naših konkretnih planova i ciljeva, ima ih puno, ali izdvojila bih sledeće:

  • Nastavak uvođenja obuka koje za sada nisu dostupne,
  • Razvoj platforme koja ujedinjuje sve naše alatke, uz centralizovan sistem koji omogućava polazniku kontrolu vremena i uslova održavanja obuka,
  • Ulaganje u znanje i logistiku naših partnera,
  • Povezivanje Eccentrix‑a u Srbiji s našim firmama u inostranstvu radi povećanja kapaciteta i podizanja kvaliteta naših usluga na još viši nivo.

Koji su razlozi da se neko odluči baš za Eccentrix?

IG: Okrenuti smo ka inovacijama, želimo da ponudimo polaznicima rešenje i veći kontinuitet u obukama ili kursevima za koje se naši klijenti odluče. Shodno tome, kod nas se obuka ne završava poslednjeg dana kursa, već se otvara prilika za nastavak učenja kroz alatke koje su obezbeđene na našim kursevima.

www.eccentrix.rs

Izdvajamo sledeće:

  • Najveća ponuda – više od 300 obuka,
  • Pristup obukama offline nakon kursa,
  • Elektronska literatura,
  • Pristup laboratorijama, za većinu obuka,
  • Načini obuke: u učionici, on‑site obuke, virtuelna učionica, on‑demand obuke,
  • Fleksibilan raspored,
  • Modularnost.

Bojan Stanojević

Objavljeno u časopisu PC#236

Windows: Brzi start

Windows 10, kao i prethodna verzija 8.x, podržava Fast Startup način rada koji menja klasično potpuno gašenje računara (Shutdown). Fast Startup, koji je podrazumevano aktivan u Windows 10 okruženju, je zaista drastično brži pri isključivanju i uključivanju računara. Tajna njegove brzine je u tome što se Shutdown ne izvršava u potpunosti, već računar ide u nešto slično hibernaciji. Kada isključujete PC na kome je aktivan Fast Startup, Windows zatvara sve aplikacije i izloguje sve korisnike, kao i pri regularnom gašenju. U ovoj situaciji, Microsoft Windows je u stanju sličnom sveže uključenog okruženja: nema ulogovane korisnike i startovane programe, ali je kernel učitan a sistemska sesija je aktivna. Windows u sledećoj fazi pokreće hibernaciju i snima tekuće stanje sistema u fajl, pa nakon toga zaista isključuje računar

2windowsbajtovi236

Kada ponovno uključimo računar, Windows ne mora da učitava kernel, drajvere i sistemsko stanje pojedinačno. Dovoljno je da učita sliku starog stanja u RAM iz hibernacionog fajla i prosledi nas pravo na osnovni login ekran. Na ovaj način se uštedi mnogo vremena koje bi bilo potrošeno za pojedinačna učitavanja fajlova i njihovog izvršavanja, kontrola i prevođenja računara kroz mnoštvo međufaza do konačne spremnosti za rad. Takođe, podrazumeva se da je hardver od prethodnog isključivanja nepromenjen i da nema potrebe za njegovim testiranjem.

Inovativnost u odnosu na staro hibernate gašenje je u tome što se ovde ne snimaju otvoreni folderi i aplikacije, a ne pamte se ni ulogovani korisnici. Hibernacija je superiorna kada želite da sistem uvedete u identično stanje otvorenih programa i aktivnih korisnika. Fast Startup nudi čisto podignut sistem, uz munjevito startovanje. Fast Startup Shutdown je podrazumevan na svim instalacijama, osim nekih izuzetaka. Prvi je da ste migrirali sa Microsoft Windows 8.x operativnog sistema koji je imao eksplicitno isključen Fast Startup, pa je ovo stanje nasleđeno. Fast Startup je isključen i svugde gde je onemogućena hibernate funkcionalnost.

Fast Startup je u velikoj većini slučajeva superioran u odnosu na klasični pristup. A šta se dešava u preostaloj manjini!? Pa, pre svega, isključivanje nije potpuno. Kernel i drajveri su nasleđeni od ranije i tokom vremena mogu da se degradiraju, a pri raznim update‑ovima da ostanu neažurni. U nekim retkim kombinacijama softvera takođe može da dođe do raskoraka. Softver za šifrovanje fajlova i diskova, kao što je TrueCrypt može da pravi probleme sa mount‑ovanjem volumena. Većinu ovih problema rešava klasičan restart koji ne koristi hibernate pristup već u potpunosti „prazni“ drajvere i kernel. Potpuno restartovanje se neminovno dešava i svaki put kada se instaliraju zakrpe i nadogradnje operativnog sistema. Naša preporuka je da i sami povremeno izvršite klasičan restart, mada ovo ne mora da se radi često ako nema vidljivih problema u ponašanju tokom rada.

Hibernacija sistema uzima od disk prostora u veličini tri četvrtine veličine RAM‑a, što nije mnogo za sisteme sa moćnim savremenim hard‑diskovima, ali može da predstavlja problem na raznim minimalnim instalacijama ili malim SSD i flash uređajima. Na sistemima gde je isključena hibernacija radi uštede prostora neće raditi ni Fast Startup, jer se oslanja na hibernacioni fajl.

Glavni problem sa Fast Startup‑om može da bude situacija kada na računaru imate dva operativna sistema, jer će Fast Startup zaključati hard‑disk u nameri da ga zaštiti od spoljnog narušavanja i time onemogući normalno konkurentno funkcionisanje drugog operativnog sistema. Na nekim sistemima je nemoguće pristupiti BIOS/UEFI setovanju, osim ako ne izvršimo klasičan restart.

Sve u svemu, možda ćemo nekad poželeti da deaktiviramo Fast Restart, a nakon toga možda i da ga ponovo aktiviramo, pa da vidimo kako se to radi. Podešavanje je, zbog mogućnosti da ga početnici nehotice izmene, zakopano u dubine sistemskih menija. Desnim klikom na Start otvaramo kontekstni meni u kojem pronalazimo stavku

Power Options. U prozoru koji se pojavi kliknemo na Choose what the power buttons do. Ako prvi put zalazimo u ove opcije, moraćemo da kliknemo na taster Change settings that are currently unavailable da bismo mogli da po volji menjamo Fast Startup ponašanje.

Skrolujemo do dna ekrana gde nas očekuje opcija Turn on fast startup (recommended) zajedno sa ostalim shutdown podešavanjima. Uključen prekidač označava da je Fast Startup aktivan, pa možemo da ga isključimo ako želimo potpuni Shutdown pri gašenju. Snimite podešavanja i pokrenite klasičnu Shutdown proceduru da biste videli razliku. Ako zaključite da je Shutdown neprijatno dug, vratite se na isto mesto i overite opciju Turn on fast startup.

Ako opcije Fast Startup nema, na vašem PC‑ju je verovatno onemogućena hibernacija – vidite samo opcije Sleep i Lock. Najbrži način uključivanja hibernation moda je da pritisnete Windows+X i kliknete na Command Prompt (Admin), a onda u komandnoj liniji otkucate:

powercfg /hibernate on

Ako postoje tehničke mogućnosti, hibernacija će ponovo biti omogućena, a sa njom i Fast Startup, što ćete lako proveriti u Power Options prozoru.

 

Objavljeno u časopisu PC#236

Konačni Rift

Oculus Rift CV1 je najzad pred nama. Bez obzira na to koliko smo detaljno pratili razvojne verzije, noviteti poput doteranog softvera i dva posebna ekrana znatno su poboljšali VR utisak

oculus-rift-8

Kompanija Oculus u velikoj je meri zaslužna za tehnološku VR revoluciju koja konačno stiže i do naših krajeva. Taj uticaj odnosi se na hardver i softver, pa smo tako svedoci znatnog ubrzanja razvoja grafičkih procesora koji su primarni faktor za adekvatne performanse u VR uslovima. Sa tržišne strane, Oculus je pokrio mobilni VR Samsung GearVR naočarima za mobilne telefone, dok je udarni uređaj Rift koji je pušten u prodaju još u aprilu ove godine. Zbog uticaja kompanije Samsung, GearVR bio je dostupan na tržištu još krajem prošle godine, a tokom leta predstavljena je nova verzija, dok je Oculus Rift imao mnogo više problema da dođe do svojih korisnika.

Početak prodaje bio je propraćen veoma malom količinom uređaja i ograničenim tržištima na kojima se Oculus Rift uopšte mogao poručiti, pa se veoma brzo napravila lista čekanja – kupci su „u redu“ provodili po nekoliko meseci. Na listi smo bili i mi, jer smo Oculus Rift poručili još u pretprodaji, da bi u naše ruke stigao tek u avgustu. Iako kompanija Oculus tvrdi da su problemi sa isporukom (zapravo, problemi u proizvodnji i nemogućnost da se napravi dovoljan broj jedinica) rešeni, čak i sada Rift ne može da se kupi „tek tako“ i pored visoke cene od 600 evra. Kad smo već dočekali naš primerak, vreme je da ga uporedimo s razvojnom verzijom DK2 i da na delu vidimo šta nudi finalni model.

Šta je u paketu

Aktuelni Oculus Rift paket, pored naočara, sadrži i Oculus senzor, mali daljinski upravljač (Oculus Remote), Xbox One WiFi kontroler sa dve AA baterije i… to je to. Glavni Oculus senzor, koji služi za pozicioniranje, najviše se promenio i sada je mnogo veći i precizniji. Pored toga, nalazi se na velikom postolju pa sve to liči na pevački mikrofon. Samo postolje je prilično teško, što je dobro jer omogućava da senzor stoji stabilno i ne može baš lako da se obori. Unapređeno pozicioniranje ne odnosi se samo na preciznije određivanje pozicije naočara kod korisnika, već nudi mogućnost fleksibilnijeg postavljanja senzora. Kod DK2, ovaj senzor morao je da stoji tačno ispred (na monitoru), dok sada može da bude bilo gde sa leve ili desne strane. Pored toga, povećana je pokrivenost prostora, pa korisnik može da sedi ili stoji, pa i da napravi korak levo‑desno.

Naočari ili, kako se sada popularno kaže, HMD (Head Mounted Display – ekran koji se stavlja na glavu) se povezuju s računarom kao i ranije, dakle jedan HDMI ide u grafičku kartu i jedan USB konektor u USB 3.0 utičnicu na matičnoj ploči. Interesantno je da Oculus Rift sada zahteva USB 3.0, što kod DK2 to nije bio slučaj. Ako se HMD ili senzor povežu preko USB 2.0 porta, Oculus Home softver prijaviće grešku i sistem neće funkcionisati.

Jedino što se može povezati na USB 2.0 jeste Xbox One kontroler, koji se koristi u velikom broju igara. Zanimljivo je da Oculus nije hteo da omogući upotrebu bilo kog drugog kontrolera, jer Xbox One nema ništa specijalno na sebi, a igrači možda imaju svoje preference.

Očigledan napredak

Nakon povezivanja svih elemenata, ostaje samo instalacija Oculus Home softvera koji u paketu sadrži i sve neophodne drajvere. Tokom poslednjih šest meseci drajveri su drastično napredovali pa je sada aktuelna verzija 1.8, a ne tako davno baratalo se sa verzijom 0.6. Sada sve radi mnogo brže i bolje, a od korisnika se ne zahtevaju razni trikovi da bi se neke igre „naterale“ da rade. Treba samo pokrenuti Oculus Home i nakon toga startovati željenu igru.

Ista procedura važi i kada igra nije deo Oculus sistema, na primer popularna simulacija vožnje Assetto Corsa – samo je pokrenete i sve radi bez problema. Upravo to što sve savršeno funkcioniše i jeste najveći pozitivan utisak finalne verzije Oculus Rift‑a, pa je ceo uređaj sada stvarno plug‑and‑play. Očigledno su se u kompaniji Oculus maksimalno potrudili oko softvera, a i dodatno vreme kroz kašnjenje s isporukama bilo je veoma korisno da se ceo Oculus Home softver dovede na željeni nivo.

Najviše su nas zanimala hardverska unapređenja CV1 Oculus Rift naočara, primarno vezana za rezoluciju ugrađenih ekrana. DK2 je imao jedan veliki 1920×1080 AMOLED ekran, a sada Oculus Rift ima dva odvojena ekrana ukupne rezolucije 2160×1200 piksela (1080×1200 po oku). Ova konfiguracija napravljena je zbog poboljšanja ugla gledanja, kao i veće mogućnosti za podešavanje razmaka između sočiva. Na naočarima postoji mali klizač koji služi upravo za ovo podešavanje, veoma bitno za prijatno gledanje. Osvežavanje je 90 Hz, ugao gledanja (FOV) je 90 stepeni. Ova konfiguracija s novim sočivima daje prijatniji ugođaj, što je veoma bitno za duže korišćenje.

ff_oculusrift-6

Sitne zamerke

Ukupna rezolucija od 2160×1200 je i dalje manja od one koju smo želeli i očekivali. To jeste više nego kod DK2, ali nije ni blizu dovoljno da bi se neutralisale AMOLED karakteristike ekrana i da bi prikaz detalja bio dovoljno oštar. Kod većine „običnih“ igara to se manje primećuje, kao na primer kod odlične platforme Luckys Tale ili kod gledanja nekog VR videa, ali kod simulacija vožnje ili letenja efekat je primetan. Pošto su upravo ove simulacije najpopularnije na Oculus Rift platformi, ostaje nam samo da žalimo što rezolucija nije barem još malo veća.

Ovakvu primedbu iznose svi, pa su zvaničnici kompanije Oculus pokušali da pruže odgovor. Budući da je uređaj skup, priča da bi veća rezolucija ekrana povećala tu cenu nije baš dovoljno objašnjenje. Mnogo je realnije ono što nije pomenuto, a to su hardverski zahtevi za računar koji isporučuje sliku u naočari. Već sada, zvanična minimalna specifikacija jeste Core i5 4590 procesor, 8 GB memorije i AMD R9 290 ili GTX970. Najveći teret podnosi grafička kartica pa ovo zaista predstavlja minimum.

Testirali smo Rift koristeći računar zasnovan na AMD RX470 i 480, s karticama GTX1060 i GTX1080. Najbolje iskustvo bilo je sa GTX1080, jer GPU može uvek da proizvede preko 90 frejmova uz maksimalne detalje, što znači da nema bilo kakvog usporenja i sličnih negativnih efekata koji se u VR‑u lako uoče. RX470 i RX480 pokazali su se iznenađujuće dobro, gde RX480 u velikom broju slučajeva nudi dovoljno performansi da se usporenje ne primećuje u odnosu na GTX1080. Zbog toga je RX480 u ovom momentu optimalno Oculus Rift rešenje, barem što se tiče odnosa cene i performansi.

Što se procesora tiče, navedeni core i5 4590 nije neophodan. Tokom testiranja probali smo više bržih i sporijih procesora, i zaključak je da performanse procesora nisu presudne ako imate dovoljno brzu grafičku karticu. Naravno, ne možete da računate na neki veoma slab procesor, ali overklokovani core i5 2500K odlično radi, a isto važi i za i5 3570K i slične modele. Zaključak je da, kada bi rezolucija bila veća kao što želimo, samo najskuplji GPU mogao bi to da podrži, što bi sigurno znatno smanjilo potencijalni broj Oculus Rift kupaca.

Gde smo?

Kada već rezolucija nije bitnije unapređena, Oculus se koncentrisao da unapredi HMD sistem. To se prvenstveno odnosi na izgled i povećanu udobnost kada se Oculus Rift stavi na glavu. Sada je tu sistem za podešavanje pa svaki korisnik može u većoj meri da prilagodi HMD svojoj glavi. Postoji i par slušalica koje su ugrađene u Oculus Rift, ali veoma lako mogu da se sklone. Naravno, uvek se mogu koristiti i posebne slušalice, ali je Oculus očigledno hteo da smanji broj kablova i tako olakša korišćenje. Pošto su ugrađene slušalice sasvim solidne, nema razloga da ih zamenjujete. Ugrađen je i mikrofon, pa Oculus Rift nudi opciju za kompletnu komunikaciju preko TeamSpeak‑a i sličnih servisa bez potrebe da se koristi dodatna oprema. Time se „gađaju“ društvene mreže, jer Facebook kao vlasnik Oculus kompanije već uveliko radi na softveru koji treba da omogući upotrebu Oculus Rift sistema i za ove potrebe.

Kada se sve sabere i podvuče crta, možemo konstatovati da je Oculus Rift veoma brzo napredovao u odnosu na razvojne verzije. Problema je bilo dosta, prvenstveno softverskih, ali sve je to u dobroj meri rešeno, a Oculus Rift CV1 sada stvarno izgleda kao gotov proizvod. Budući da konkurencija tak ođe kuburi s rezolucijom ekrana, Oculus Rift sa svojom nešto nižom cenom ima mnogo tržišnog potencijala.

Kaciga za sada ima nešto užu ciljnu publiku, ali tu je velika softverska podrška koja treba da umnoži broj korisnika. Naravno, sve to važi kad problemi sa isporukom budu rešeni iako se i tu situacija znatno poravila i sada je rok za isporuku kraći od mesec dana.

Cena bi takođe trebalo da bude malo pristupačnija, ali to se sigurno neće desiti u neko skorije vreme, jer za Rift ima dovoljno interesovanja… zapravo, interesovanje raste iz dana u dan.

  Oculus Rift
Tip ekrana OLED
Rezolucija 2160×1200
Osvežavanje 90 Hz
Platforma Oculus Home
Ugao gledanja (FOV) 110 stepeni
Ugrađene slušalice da
Ugrađen mikrofon da
Kontroleri Oculus Touch, Xbox One
Konektori HDMI, 2×USB 3.0, 1×USB 2.0
Hardverski zahtevi NVIDIA GTX 970 / AMD 290 ili bolje

Intel i5-4590 ekvivalent ili bolje

8GB RAM

HDMI 1.3 video izlaz

2×USB 3.0 ports

Windows 7 SP1 ili noviji

Cena 600 evra (bez Oculus Touch kontrolera)

 

Igre za Oculus Rift CV1

Dostupnost CV1 Oculus Rift‑a još je problematična, ali to nikako ne sprečava kompaniju Oculus da ubrzano radi na novim igrama koje treba da na što bolji način demonstriraju VR potencijale

elitedangerous1

Čuveni igrački sajam E3 koji se održava tokom leta bio je odlično mesto za sve najave i trejlere igara za Oculus Rift koje će se pojaviti do kraja godine. No, kako je Oculus još pre više od godinu dana započeo saradnju s velikim brojem gaming kompanija, za zvanični početak prodaje u aprilu bio je već spreman solidan broj zanimljivih naslova. Ukazujemo na najbolje igra za Oculus Rift, one koju su već sada dostupne, i to mnogo lakše od uređaja za koji su namenjene.

Na početku, moramo pomenuti ono što se dobija uz Oculus Rift CV1 paket, a to su Luckys Tale i EVE: Valkyrie. Prva igra verovatno neće biti interesantna onome ko je kupio Oculus Rift, ali njegovoj deci sigurno hoće. To je odlično izvedena platforma u Sonic/SuperMario stilu za kojom će deca „odlepiti“, što možemo da posvedočimo.

EVE: Valkyrie je interesantna više za onoga ko je kupio uređaj, a reč je o dosta dobro izvedenoj svemirskoj pucačini, u Elite/Wing Commander stilu. Ovaj tip igara maksimalno odgovara za VR. Za Elite fanove, tu je Elite Dangerous igra koja je već duže vreme aktuelna, ali je sada dobila VR360 mod, pa nudi i dobru VR zabavu.

Sledeća odlična igra je Edge of Nowhere, koja je bila jedan od željno očekivanih naslova za Oculus Rift. Ova igra predstavlja Tomb Raider stil, a pored zagonetki i istraživanja, ima i malo horor elemenata, pa igrač može lepo da oseti koliko VR neke stvari realno predstavlja. Cena je trenutno 39 evra, što je negde u sredini opsega za Oculus Rift naslove, a igra je veoma dobra pa je preporučujemo svim ljubiteljima ovog žanra.

Za RPG ljubitelje tu je Chronos koji košta 49 evra. Ovo je klasična RPG igra, sa VR pogledom iz trećeg lica koja nudi standardne RPG stvari. Igra je solidna, ali ipak nije na nivou najpopularnijih RPG naslova, pa Chronos sada može da posluži kao prozor u budućnost, odnosno da pokaže šta će tek biti moguće sa RPG žanrom u VR‑u kada se ozbiljne kompanije (tipa Blizzard) prihvate posla.

The Climb je dugo najavljivana igra i sada je tu da pokaže deo Oculus Rift mogućnosti. Igrač je postavljen u ulogu „penjača visokih vrhova“, pa je cilj popeti se uz razne litice, stene i slično na raznim lokacijama u Americi, Evropi i Aziji. Glavni trik je što se visi sa velikih visina, a VR baš to može da dočara vrlo realno. Cena je 49 evra, a jedina mana odnosi se na to da za pravi VR doživljaj treba imati i Oculus Touch kontroler (koji se posebno kupuje), jer upravljanje preko Xbox One kontrolera malo kvari uživanje.

Za fanove simulacija vožnje, tu su dve odlične igre koje preko Oculus Rift‑a pružaju fantastično iskustvo. Ovde dve igre nisu deo Oculus Store programa, već koriste SteamVR, što samo znači da je podržan ne samo Oculus Rift već i HTC Vive. Project CARS je fantastična auto‑igra s velikom brojem automobila, staza, terena i svih ostalih stvari koje igra NFS tipa treba da sadrži. Nivo grafičkih detalja je izuzetan, pa i bez VR elementa ova igra predstavlja jednu od trenutno najboljih simulacija vožnje. U VR‑u, doživljaj je zaista nešto posebno, teško ga je opisati i mora da se proba. Budući da su grafika i realnost primarni fokus za Project CARS, deo koji se tiče simulacije nešto je malo slabiji od onoga što nudi Assett Corsa. Assett Corsa je trenutno najbolja simulacija vožnje (uz iRacing, koji još uvek nema dobru VR implementaciju). Dakle, fizika guma, laserski skenirane staze, fizika i karakteristika automobila na vrhunskom su nivou, pa se preporučuje za čistunce i prave ljubitelje auto‑simulatora. Grafika je za nijansu slabija, ali je VR iskustvo fantastično. Obe ove igre koštaju po 60 evra i, po našem mišljenju, predstavljaju odličnu investiciju i ujedno najbolju demonstraciju današnjih VR mogućnosti.

Miloš Stamenković

 

Objavljeno u časopisu PC#236

Pametni sat za vaše dete

U dobu kada se trudimo da naša deca sve manje gledaju u pametni telefon, tablet i ekran bilo kog tipa, paradoksalno je preporučivati roditeljima još jedan gadžet s kojim će mališani provoditi svaki dan. Međutim, kada u obzir uzmete sve prednosti pametnog sata za decu MyKi, perspektiva se prilično menja…

mg_0074

Ideja za pametni sat za decu proizašla je iz jednostavne potrebe za boljom komunikacijom i bezbednošću najmlađih. Ova simpatična spravica deluje kao bilo koji dečji digitalni sat: karakterišu je šarene boje, silikonska narukvica, otporno kućište, nekoliko gumiranih tastera i, veoma bitno – mala masa (svega 40 grama). Pametni sat MyKi ispod površine krije sijaset zanimljivih mogućnosti.

Bezbedna lokacija

Osnovna namena ovog pametnog sata namenjenog mališanima od 3 do 11 godina jeste brza i jednostavna komunikacija s roditeljima i unapređenje bezbednosti. Iako ovo možda zvuči malo preterano, ako razmislite o tome da li ugrožavate slobodu kretanja deteta, možete još jednom pogledati uzrast kome je namenjen. Pored osnovne funkcije sata, MyKi omogućava roditeljima da u svakom trenutku znaju gde im se dete nalazi jer ima GPR risiver, ali i SIM karticu, preko koje se može dodatno locirati. Pored lokacije, GPS i akcelerometar omogućavaju praćenje pređenog puta u toku dana, pa možete da znate ima li vaše dete dovoljno fizičkih aktivnosti i shodno tome prilagoditi njegove/njene obaveze. Akcelerometar omogućava i opciju praćenja brzine kretanja, koju možete uključiti, a ona vas obaveštava kada brzina kretanja pređe predefinisanu vrednost (10‑120 km/h)

GPS u kombinaciji sa GSM mrežom omogućava i definisanje sigurnih zona, kao i njihovu primenu u zavisnosti od doba dana, pa je moguće, na primer, postaviti školu/vrtić ili halu za trening kao sigurne zone, što ume da bude vrlo zgodno kako biste znali da li dete ima neplanirane izlete s kojima niste upoznati. Sat poseduje i senzor koji vas obaveštava kada je skinut, tako da znate da li ga dete nosi.

Zahvaljujući SIM kartici, preko ovog sata moguće je obavljati pozive, slati glasovne poruke i primati kratke tekstualne poruke. Zarad zaštite dece, moguće je obavljati razgovore samo s brojevima koji su u imeniku (maksimalno pet), pa se na taj način izbegava neželjena komunikacija s bilo kim van imenika. Pozivi se obavljaju na „Dik Trejsi“ način preko ugrađenog zvučnika i mikrofona, a integrisana je i opcija kontrole jačine zvuka, kako biste je prilagodili okruženju.

mg_9692

SOS taster

Navigacija je potpuno prilagođena deci i obavlja se preko nekoliko gumiranih tastera na bokovima. S jedne strane nalazi se SOS taster čijim se pritiskanjem biraju tri unapred definisana broja, jedan za drugim, dok se neko ne javi. Taj taster takođe služi za javljanje na pozive, ali i za preslušavanje glasovnih poruka koje su primljene. Pored njega je poklopcem zaštićen microUSB slot za punjenje, a oko njega su dva tastera kojima se kreće kroz imenik, a kada pronađete broj koji biste pozvali, birate ga dugim držanjem tastera 2. Tim tasterima reguliše se i jačina zvuka tokom poziva. Između njih je Power kojim se kontroliše aktivnost ekrana, a ako ga duže zadržite, možete snimiti glasovnu poruku.

Na malom ekranu dominantne su brojke sata, iznad i ispod njih su informacije o jačini signala mobilne mreže, GPS signala, baterije, pređenim koracima, nepročitanim porukama i ostvarenim nagradama.

Autonomija baterije deklarisana je na 30 sati, ali proizvođač preporučuje punjenje noću kako biste osigurali celodnevno trajanje. Takođe, sat poseduje alarme koji se mogu definisati u roditeljskoj aplikaciji, a mogu biti korisni kada dete ide u školu ili se budi za obdanište/predškolsko, ali i kao podsetnik da popije lek ili da ne zaboravi na trening. Jedina stvar koja nam se nije previše svidela jeste to što sat nije vodootporan, ali može da izdrži manje kvašenje, pa ste tek donekle mirni na tom polju.

Softverska strana

Softverska strana priče prijatno nas je iznenadila. Dobro organizovana celina, s jednostavnim interfejsom, lako dostupnim opcijama i preglednim informacijama – to je sve što neko može da traži od jedne aplikacije, bilo koje namene.

Početni ekran prikazuje mapu s lokacijom svih povezanih satova (za svaki sat možete postaviti sliku koju želite), signal mobilne mreže, dostupnost satelita, stanje baterije i trenutnu brzinu kretanja. Ispod njega nalaze se tasteri za pozivanje kojima možete obaviti poziv ka ili sa telefona. Sledeći ekran daje kretanje u okviru bezbednih zona i posećene lokacije, sa opcijom iscrtavanja kretanja u vidu mini‑filma.

Naredni ekran daje opcije komunikacije i glasovne poruke koje su primljene/poslate. Nakon toga imate mogućnosti praćenja aktivnosti deteta, s malim grafikom za preporučen broj koraka u toku dana. Sa ovog ekrana mogu se poslati nagrade u vidu srca koje će stići direktno na sat i biće prikazana na glavnom ekranu, a to detetu govori da li je prešlo dovoljan broj koraka ili dobro uradilo nešto što ste se unapred dogovorili. Moguće je definisati i podesiti alarme, a iznad svih ovih opcija nalaze se ikone kojima možete aktivirati solidno glasni alarm sata (kada ne znate gde je), pregledati aktivne događaje i obaviti podešavanja poput imenika i SOS brojeva, način dobijanja obaveštenja, tip aktivnosti koje šalju obaveštenja te promenu broja SIM kartice. Moramo pomenuti i da je aplikacija lepo optimizovana i tokom testa nismo imali nikakva zastajkivanja, probleme u radu i gubitak komunikacije. Sve je funkcionisalo… kao sat. Optimizacija je obavljena i na hardverskom i na softverskom nivou, pa je nivo protoka podataka na strani sata sveden na oko 5 MB mesečno, što je prilično malo i, što je još bitnije, ne iziskuje velike troškove na dodatnoj SIM kartici.

MyKi je već u ponudi kod sva tri mobilna operatora po ceni već od dinar, što je i logično jer se radi o uređaju koji zahteva SIM karticu. Sa opcijom tri boje i dopadljivim dizajnom, MyKi predstavlja lepo osveženje na polju gadžeta namenjenih deci, gde realno gledano, nema previše kvalitetne konkurencije, a malo dodatne bezbednosti nikad nije naodmet.

www.myki.watch

Marko Nešović

Objavljeno u časopisu PC#236