Da li je sve o­zračeno?

Upo­re­do s po­be­do­no­snim po­ho­dom mo­bil­nih i smart te­le­fo­na, ras­te i strah od mo­bil­nog zračenja. Da li nam pre­te du­go­ročne po­sle­di­ce ne­slućenih ra­zme­ra?

1Da li je zračenje Samsung ovog modela Galaxy Nexus zaista tako slabo kao što sugeriše vaša lista najboljih smart telefona?“ – „Šta je nominalan faktor zračenja?“ – „Mogu li petogodišnjem detetu da kupim mobilni telefon? Ili su deca naročito osetljiva na zračenje mobilnih telefona?“ Ovako ili slično zvuče mnoga pitanja koja redovno stižu u connect ovu redakciju.

A iz njih proizlazi logično pitanje: kakva je zaista situacija sa zračenjem mobilnih telefona. Da li nam prete opa-snosti? I umnožavaju li se te opasnosti neprestanim širenjem antenskih mreža za mobilnu telefoniju u gradovima? Postoji li rizik od bolesti kao posledica zračenja mobilnih antena? I u kom trenutku će biti prekoračena kritična tačka u korišćenju ili daljem razvoju antena za mobilnu telefoniju? Šta svaki pojedinac može da uradi da bi što vi-še smanjio opterećenje zračenjem?

Zračenje kao opasnost

Nepobitna je činjenica da zračenje može da bude opasno za ljude. Sasvim izvesno je, na primer, da je radioaktivno zračenje u visokim dozama štetno i smrtonosno. Međutim, to zračenje spada u takozvano zračenje čestica pri kome neka radioaktivna materija emituje alfa‑čestice, elektrone, neutrone ili pozitrone. Činjenicu da slabo radioaktivno zračenje živa bića dobro podnose potvrđuje prirodna radioaktivnost koja se može izmeriti na mnogim mestima i koja se naziva Zemljino zračenje.

Zračenje koje emituju mobilne antene ne spada u zračenje čestica, već su to elektromagnetni talasi. U tu vrstu zračenja spada i energetski snažno kratkotalasno zračenje, kao što su rendgenski zraci, UV zračenje i infracrveno zračenje. UV zračenje, koje je zbog rupe u ozonskom omotaču sve snažnije, postalo je poznato po tome što izaziva rak kože – s jedne strane. S druge strane, UV zračenje doprinosi stvaranju vitamina D, a on sprečava nastanak raka. Taj primer pokazuje nam kako su, kada je reč o zračenju, otrov i lek tesno povezani.

Dakle, postoje indicije da se ni sa elektromagnetnim zračenjem ne treba šaliti. Međutim, da li negativna iskustva sa UV zračenjem i rendgenskim zracima opravdavaju mišljenje da je samim tim i zračenje mobilnih antena štetno? Koji faktori vode do velikog opterećenja zračenjem? I na koji način nauka posmatra rizike društva koje se bez mobilne telefonije više ne bi moglo ni zamisliti?

Izvor zračenja: smart telefon

Napravimo korak unapred. Iz tehničke perspektive, sasvim su jasno poznati vreme i mesto kada se čovek izlaže najvećem opterećenju zračenja mobilne antene. Jedna simulacija izvedena u okviru studije koju je pravio Nemački savez za zaštitu od zračenja (www.bfs.de) pokazuje da snažno električno polje koje direktno emituje mobilni telefon slabi na stoti deo svoje maksimalne vrednosti ako se udalji svega nekoliko centimetara. Dakle, ako postoji opasnost, ona postoji isključivo za vreme telefoniranja. Čak i do ljudi koji se nalaze odmah pored njega dopire samo minimalan delić tog zračenja. Povezanost između rastojanja od izvora zračenja i intenziteta zračenja još se bolje može posmatrati na osnovu baznih stanica mobilnih antena.

Borba protiv antenskih stubova

Mnogi protivnici mobilnih antena smatraju da je svaki novi antenski stub samo još jedan izvor zračenja i da, samim tim, predstavlja još jedan napad na njihovo i opšte zdravlje. Pritom je odnos između antenskog stuba i mobilnog telefona u suštini sličan kao između dvoje ljudi koji vode razgovor – ali ne preko telefona.

Kada su ta dva čoveka blizu jedan drugom, ne moraju naročito glasno da govore da bi se međusobno čuli. Što je razdaljina veća, glasnije moraju da viču. U bibliotekama ili muzejima čovek je čak sklon šaputanju kako ne bi omeo tišinu. Po istom principu funkcioniše i komunikacija unutar mobilne mreže u okviru koje svaki mobilni ili smart telefon, ali i svaki antenski stub, emituje samo onom jačinom koja je neophodna da bi onaj drugi mogao da primi poruku.

To znači da gusta mreža antenskih stubova smanjuje opterećenje zračenjem zato što se tako umanjuje snaga emitovanja koja je dovoljna za pojedinačne ćelije i za sporazumevanje između mobilnih uređaja. To dokazuju brojna merenja koja je po nalogu Zavoda za zaštitu od zračenja sproveo dr inž. Reinhard Georg zajedno sa drugim stručnjacima za mobilnu telefoniju.

Prilikom tih istraživanja, tim stručnjaka merio je za vreme telefoniranja stvarne vrednosti SAR u različitim standardnim okolnostima. Putovanje po raznim predelima pokazalo je da je, kada su prolazili kroz područja koja su dobro snabdevena antenskim odašiljačima (vidi na mapi desno), indeks zračenja bio jasno manji.

Šta kažu istraživanja

Međutim, ni ta merenja još uvek ne govore ništa o tome kako se zračenje mobilnih antena odražava na telo. Svako ko na internetu potraži odgovarajuća istraživanja, pronaći će toliko materijala da će godinama moći da ga proučava. Pritom se mogu pronaći dokazi za sve, kao što dokazuje Oberfeld‑ovo istraživanje koje je 2008. diglo veliku prašinu.

Gerd Oberfeld je lekar koji se bavi ekološkim uticajima na zdravlje, i on je objavio da je kod ljudi koji žive u radijusu od 200 metara oko antenskog stuba znatno povećana mogućnost obolevanja od raka. Tog istraživanja sećamo se zato što se, nakon što je objavljeno, ispostavilo da postrojenje sa antenom za C mrežu, o kome je ovde bilo reči, nikada nije postojalo.

Možemo da zanemimo i pred brojnim izveštajima i člancima posvećenim elektrosenzibilnosti. Osobe koje su pogođene, sve glavobolje, nesanicu, srčane tegobe, nervozu, tinitus i još mnogo toga pripisuju zračenju mobilnih antena. ETH Cirih i Nemački zavod za zaštitu radnika i medicinu rada, eksperimentisali su u kontrolisanim uslovima sa osobama koje su o sebi tvrdile da su elektrosenzitivne, pa ipak ni na koji način nije dokazana njihova osetljivost na elektromagnetna polja.

Među novijim istraživanjima koja razmatraju da li zračenje antena mobilne telefonije izaziva rak, dva su posebno značajna. Kao prvo, tu je Kohorten‑ovo istraživanje (2001) u okviru kog je 420.000 stanovnika Danske (oko deset procenata stanovništva) koji su između 1982. i 1995. sklopili ugovor s nekim operatorom i postali korisnici mobilnog telefona, a zatim testirani na kancer. Dobijeni broj obolelih upoređen je sa stopom obolelih od raka u okviru čitavog danskog stanovništva. Godine 2006. i 2011. to istraživanje je nastavljeno – ukupno je obuhvaćeno 13 godina izloženosti zračenju antena mobilne telefonije. Čak ni nakon tako dugo vremena ovo dansko istraživanje nije uspelo da dokaže da postoji povišen rizik od dobijanja raka centralnog nervnog sistema ili tumora na mozgu. Pritom, ovo istraživanje ne isključuje rizike koje nose dugi periodi ili umerena pogoršanja kod ljudi koji mnogo koriste mobilni telefon.

Drugo je veliko istraživanje koje je Svetska zdravstvena organizacija sprovela u 13 zemalja, a počelo je u oktobru 2000. godine. Ono detaljno opisuje obim telefoniranja 6500 ljudi obolelih od moždanog tumora, i poredi ih s kontrolnom grupom od 7500 zdravih ljudi. Ljudima koji su učestvovali naknadno su postavljana dodatna pitanja.

Rezultat je bio protivrečan. S jedne strane, pokazalo se sledeće: ko često telefonira mobilnim telefonom, ređe dobija tumor na mozgu. Međutim, autori misle da je taj rezultat nastao kao posledica nedostataka u metodici istraživanja a ne zbog preventivnog dejstva zračenja. S druge strane, kod deset procenata ispitanika koji su najviše koristili mobilni telefon, pojavio se statistički značajan rizik od dobijanja moždanog tumora zvanog gliom. Međutim, ovde se usled načina ispitivanja može zaključiti i da je deo obolelih tumor pripisao telefoniranju i da to precenjuje. Naučnici to nazivaju Recall Bias ili iskrivljeno sećanje.

Profesionalno klasifikovanje

Kada se uzme u obzir upravo pomenuto istraživanje, IARC (International Agency for Research on Cancer) 2011. godine je klasifikovao kao nešto što „možda izaziva rak“ (2B). Svako ko se sada uplašio, trebalo bi bolje da se upozna sa IARC‑ovim sistemom klasifikovanja. Iznad grupe 2B postoji još grupa 2A („verovatno izaziva rak“) i grupa 1 („izaziva rak“). U grupu 1 spadaju rendgenski zraci i azbest, u grupu 2A neorganska olovna jedinjenja i izduvni gasovi dizel‑motora. A u grupi 2B nalaze se izduvni gasovi motora koji rade na benzin, povrće kiseljeno na azijatske načine i nikl, ali i mnogima omiljena kafa.

“Napete rasprave o nuklearnoj energiji verovatno su neznatne u poređenju s onim koliko će se tek raspravljati o mrežama mobilne telefonije“, rekao je bivši nemački ministar pošte Wolfgang Betsch (CSU) na početku svog mandata 1993. Iako nije bilo tako strašno, ni posle dvadeset godina mobilne telefonije strah od nove komunikacione tehnologije nije prevaziđen, naprotiv. Pritom, činjenice pokazuju da veći broj antenskih stubova vodi do nižeg opterećenja zračenjem, da modernim antenskim standardima ne treba mnogo snage i da čak izučavanja sprovedena tokom dugačkog niza godina do sada nisu potvrdila da postoji povećan rizik od dobijanja moždanog tumora. S druge strane, nema nikakve sumnje da su mobilni telefoni do sada spasli već mnoge živote.

Naše preporuke

  • Ka­da te­le­fo­ni­ra­te u vo­zu, pre­po­ručuje­mo ICE‑ove Repeater va­go­ne na ko­ji­ma se na­la­zi sim­bol sa mo­bil­nim te­le­fo­nom za­to što je u nji­ma ka­pa­ci­tet emi­to­va­nja mo­bil­nog te­le­fo­na na nis­kom ni­vou. U dru­gim vo­zo­vi­ma pre­po­ručuje­mo mes­ta po­red pro­zo­ra.
  • I u slučaju mo­bil­ne te­le­fo­ni­je va­ži is­to pra­vi­lo da strah od opa­snos­ti mo­že da ima go­re po­sle­di­ce od sa­me opa­snos­ti. Za­to opu­šten o­dnos pre­ma te­mi zračenja mo­bil­nih te­le­fo­na mo­že da bu­de ko­ris­tan.
  • Tre­ba­lo bi da bu­de­mo pri­ro­dno o­pre­zni pre­ma oni­ma ko­ji upo­zo­ra­va­ju na vi­so­ko zračenje mo­bil­nih uređaja a pri­tom pro­da­ju uređaje za me­re­nje ili dru­ge pro­i­zvo­de za sprečava­nje zračenja.
  • Onaj ko iz stra­ha od zračenja raz­mi­šlja da se u pot­pu­nos­ti o­dre­kne mo­bil­nog te­le­fo­na, ne­ka prvo ra­zmi­sli o po­sle­di­ca­ma. Čes­to su baš u si­tu­aci­ja­ma ka­da je ne­ko bo­les­tan ili u hi­tnim slučaje­vi­ma u­pra­vo mo­bil­ni apa­ra­ti ti ko­ji nam omo­gućava­ju da po­zo­ve­mo po­moć. Ta­ko se spa­sa­va­ju ži­vo­ti.

Faktor zračenja

Dok je vrednost SAR jedinica za merenje zračenja u najgorem slučaju, normirani faktor zračenja meri prosečnu izloženost. SAR vrednostima koje proizvođači objavljuju uz svaki model mobilnog ili smart telefona, dat nam je kriterijum pomoću koga možemo da procenimo koje je maksimalno opterećenje zračenjem. Da bi se izmerila vrednost SAR u skladu sa evropskom normom, koristi se model glave napunjene tečnošću čija provodljivost liči na ljudsko tkivo. Pomoću telefona koji je po unapred definisanim pravilima pričvršćen za uho, istražuje se dejstvo zračenja pri njegovom maksimalnom kapacitetu. Jedna pokretna sonda još preciznije ustanovljava gde zračenje najsnažnije utiče i koja snaga putem zračenja ulazi u tkivo. Po evropskoj normi, posmatra se područje veličine deset grama. Dozvoljena granična vrednost je 2 vata po kilogramu ili 20 milivati po zoni od deset grama. Meri se na oba uha, a uvažava se veća vrednost. Tako glasi objašnjenje, međutim, u svakodnevnoj upotrebi mobilni telefon samo u izuzetnim situacijama emituje zračenje maksimalnom snagom. Čim se nađe u blizini antene mobilne mreže, kada maksimalna snaga više nije neophodna, ćelija dobija uputstvo da smanji snagu emitovanja. Kada bismo poredili merenje zračenja s merenjem potrošnje goriva kod automobila, onda bi vrednost SAR ličila na merenje potrošnje goriva pri najvećoj mogućoj brzini. Ovde bi brz automobil uvek lošije prolazio. Međutim, u gradskoj vožnji svi automobili kreću se u istoj brzinskoj zoni. Po tome je realnije, i za poređenje značajnije, da se izračuna potrošnja u okolnostima koje su iste za sva vozila.

U skladu sa upravo pomenutim, connect je uveo normirani faktor zračenja koji važi u realnim uslovima emitovanja. Tako, na primer, mobilni telefon s malom snagom emitovanja zrači podjednako snažno u pravcu ćelije s antenom za mobilnu telefoniju kao i uređaj s velikom snagom emitovanja – naime, onom snagom koja je ćeliji potrebna da bi sigurno primila signal. Taj slučaj u kome je umanjena snaga emitovanja, merenja SAR ne uzimaju u obzir, iako je to najčešći slučaj. Ne bi li u svojoj računici izbegao ometajući efekat različitih snaga emitovanja, connect ih meri na veštačkoj glavi u svakom mogućem pravcu u zaštićenom prostoru s neznatnim refleksijama, a zatim iz svih tih merenja proračunava srednju vrednost. Ako se vrednost SAR podeli sa srednjom snagom emitovanja, dobija se vrednost koliko telefon zrači kada je snaga emitovanja prilagođena. Da bi ta vrednost mogla bolje da se protumači, connect je izračunao srednju vrednost svih faktora zračenja koji nisu povezani s maksimalnim zračenjem i oduzeo je od pojedinačnih rezultata. Posledica je da normirani faktor zračenja kod smart telefona čije je zračenje ispod proseka, ispada negativan. Pravilo je: što je negativnija vrednost, utoliko manje zrači uređaj. Smart telefon s normiranim faktorom zračenja od – 0,7 zrači, dakle, u normalnim okolnostima sa upola manje snage u pravcu glave nego telefon sa zračenjem od – 0,35. Obrnuto je sa uređajima s pozitivno normiranim faktorom zračenja koji zrače natprosečno snažno: što je veća vrednost, utoliko je snažnije zračenje u pravcu glave.

(Objavljeno u časopisu connect 24)

2 thoughts on “Da li je sve o­zračeno?”

Comments are closed.