Internet nas (ni)je otuđio

Mogu li da vas zamolim da se nađemo za tri dana na Terazijama u 17 sati? Imam samo jedan uslov. Da ne ponesete mobilni telefon, tablet ili bilo šta slično. Deluje prilično teško. A zamislite da kažem da se nađemo na Španskom trgu u Rimu, a da ne nosite telefon? Deluje apsolutno nemoguće.

balleyne
Photo: balleyne/Flickr

Nove tehnologije, Internet i komunikacijski uređaji postali su deo nas više nego što to mislimo. Dok se ne nađemo u situaciji s praznom baterijom nasred nekog auto-puta i ne umemo da živimo bez njih. Možemo, ali je sve mnogo teže. Baba mi je stalno pričala priču kad je njen otac (moj pradeda) otišao u rat, sve što je prababa dobila od njega bila je njegova fotografija s porukom na poleđini da je dobro i da mu svi nedostaju. Ostale dane sedele su i nagađale da li je živ, da li je gladan i da li da mu pletu nove čarape.

Ako danas sednete u bilo koji kafić, sigurno će bar dve osobe od njih 10 držati telefon u rukama. Ne znam koliko je minuta pristojno držati mobilni u ruci dok sedite s nekim, ali ume da bude nepodnošljivo ako se pretera. Nekad mi dođe da pitam:

„Kako ste ti i tvoj telefon?

Kako vas slušaju aplikacije?

Koliko zajedno provodite vremena u WC-u?

Služi li vas punjač?

Kad će vam godišnjica?”

Možda je taj telefon pametan, ali ja stvarno više volim da pričam sa čovekom. Uprkos tome, ipak nas sve to, na neki način zbližava, stvara nova poznanstva i pomaže da održimo komunikaciju s nekim ljudima koje možda nikada ne bismo sreli ili nismo u mogućnosti da sretnemo.

Volim da gledam filmove iz doba „pre telefona”, u kojima sam zapazila kako je teško rastati se od nekog za koga ne znate da li ćete ga i kada ponovo videti. Danas su rastanci isto teški, ali ne tako neizvesni, što znači da se (srećom) međuljudski odnosi nisu pokvarili pristupačnijom komunikacijom, već su se samo unapredili. Priče teoretičara zavere, kako niko ni sa kim ne komunicira, da sve ide preko Facebook-a, ne mogu da smatram tačnim jer na taj način ljudi samo unapređuju komunikaciju, ne urušavaju je, niti se otuđuju. Istina, možda bi se ljudi češće viđali da nemaju Facebook, WhatsApp, Viber, Gmail, Yahoo, Twitter, SMS, pa i telefon. Sada su svi na klik od nas. Ne fizički, ali na neki način jesu.

Ipak, osećanje daljine je nestalo. Odete na drugi kontinent i živite daleko od porodice i prijatelja, ali ipak preko Skype-a možete na neki način da učestvujete u svim slavljima, pričama, posetama… Uvek ste tu iako ste kilometrima daleko. Pisma i razglednice polako izumiru, kažu neki. Zamolim drugaricu da mi pošalje razglednicu sa Sicilije, a ona kaže: „Mogu da ti kupim i donesem, mrzi me da tražim poštu tamo”. Ma može, a mogu li ja da ti pokažem fotku mora, pa da bude kao da si išla na more? Naravno da ne može i naravno da je poslala razglednicu. Lično mi je razglednica koja je prešla put od 15 dana i stigla posle onog koji ju je poslao, lepša, teža i sjajnija od bilo koje fotografije poslate preko mejla ili WhatsApp-a.

Ne mislim da pisma i razglednice izumiru, već su sad postale samo jedna od opcija za koje treba uložiti malo više truda. Svi ovi notifikacioni uređaji mogu da nas otuđe ukoliko želimo da budemo otuđeni. A mogu i da nam ulepšaju život ukoliko želimo da bude lepši.

Putujte po svetu, šaljite razglednice i uzmite sve što vam Internet pruža.

Autor: Jovana Vukić

Objavljeno u časopisu PC Press #209