Slike u arhivi

Svi mi čuvamo gomilu foto‑albuma s papirnim fotografijama, negativ i pozitiv filmove, razbacane po kovertama i kartonskim kutijama. Vreme je da se to blago digitalizuje…

Na početku sledi mali šok – preporučujemo da kupite skener. Pozajmicu isključujemo jer je skeniranje starih filmova i fotografija dugotrajan proces. Uostalom, takav i treba da bude jer će vam se, u protivnom, toliko dugotrajan, „inspirativan“ i jednoličan rad smučiti. Autor ovog teksta je, posle celih 12 meseci „opuštenog“ skeniranja, tek priveo osnovni deo posla kraju. Postupak digitalizacije sopstvenih papirnih i celuloidnih izvora, kao i usputna zapažanja, pokušaću da što sažetije predstavim zainteresovanim vlasnicima sličnih analognih arhiva.

Pripadam grupi korisnika koji uz računar uvek imaju i podrazumevanu periferiju – štampač i skener. Budući da se odavno amaterski bavim fotografisanjem, skener je morao da ispuni neke važne zahteve: da podržava skeniranje transparentnih medija (negativa i slajdova), da ima adaptere za razne formate filmova (6×9, 6×6 i 35 mm) i da može da radi u meni potrebnoj rezoluciji. Flatbed model Epson Perfection V500 Photo spadao je u tu kategoriju. Ima ReadyScan LED lampe i ColorEpsonMatrix CCD senzor, a koštao je razumnih 150 evra. Maksimalna optička rezolucija mu je 9.600×6.400 dpi, što čak i prevazilazi potrebe amaterskog poduhvata. Dakle, kupovina Flatbed skenera isplatiće vam se sigurno, i na to ćete čak i više puta pomisliti kada shvatite šta ste sve uradili na kraju ovog dugotrajnog posla. Specijalizovani film skeneri daju mnogo bolje rezultate (uz takođe bolji softver), ali su neuporedivo skuplji, pa zato i nepristupačni većini korisnika.

Slike na gomili

Počnimo od papirnih slika. Pred vama su stari foto‑albumi i kutije pune fotografija. Veći deo njih nastao je kao posledica nekadašnje standardne procedure nakon svakog ispucanog filma – obavezna poseta fotografu kod kojeg su se filmovi razvijali i kod kojih su se „pravile“ slike. Deo fotografija formiran je i po ličnim laboratorijama naprednijih amatera. Dakle, sve su to fotografije koje uglavnom potiču sa odgovarajućih negativa koje imate, pa ih odmah sklonite jer ih ne morate skenirati. Dobar deo fotografija iz starih nasleđenih albuma nema celuloidni izvor tj. odgovarajući negativ, pa ih treba pripremiti za skeniranje. Treći izvor materijala čine fotografije dobijene od rođaka i prijatelja i potiču sa svadbi, rođendana, žurki, ali i dečjih slika iz raznih školskih izvora (mature, izleti, ekskurzije). I njih treba odvojiti za skeniranje.

Nevolje nastaju kada shvatite da su sve te fotografije delimično izmešane. Zato je prva preporuka razdvajanje i datiranje svih papirnih grupa ili pojedinačnih fotografija na koje naiđete, a koje nemaju svoju negativ‑verziju. Obavezno konsultujte roditelje, babe, dede i sve koje (još) možete da pitate za mesto i godinu, imena osoba na snimcima, pa ih tako sortirane po godinama držite spremne za konačno skeniranje.

Negativi su uglavnom lakši i zahvalniji za datiranje, ali je postupak skeniranja komplikovaniji. Bilo da su čuvani savijeni u rolnama ili seckani u pločice od po pet‑šest ekspozicija (sličica), oni predstavljaju zamrznuti kontinuitet scena, pa datiranje celog negativa uglavnom podrazumeva identično datiranje svake od sličica ponaosob.

Transparentni pozitiv filmovi mogu da naprave malu pometnju. Kadrovi, iseckani i smešteni u ramove (slajdovi), obično su grupisani za prikazivanje preko projektora i birani su često prema nekoj temi ili potrebi, što obično isključuje hronologiju. Kutijice i šaržeri sa zatečenim ramicama moraće zbog toga da se, pre skeniranja, srede hronološki.

Priprema za skeniranje

Skener i medij koji se skenira moraju biti čisti – održavanje čistoće drastično će skratiti vreme koje biste kasnije potrošili prilikom retuša u Photoshop‑u. Staklo Flatbed skenera mora se često razmašćivati vlažnom krpicom s veoma malom količinom sapunice. Koristite magične krpe koje kod sušenja stakla ne stvaraju veliki statički elektricitet, mada je uvek potrebno sve dodatno čistiti izduvavanjem vazduha iz pumpica ili specijalnog spreja.

Korišćenje adekvatnih plastičnih šablona za pozicioniranje celuloida na staklu skenera prvi je preduslov za punu saradnju sa odličnim EPSON Scan softverom.

Poruke koje slede pomoći će vam za dobijanje dobrog rezultata nakon skeniranja. Običnim Flatbed skenerima dobijamo najlošije rezultate skeniranjem 35‑mm filma. Kadrovi su mali (24×36 mm), pa je logično digitalizovati ih uz znatno uvećanje (veću optičku rezoluciju), što opet povećava i sve preostale nečistoće, oštećenja i ostale artefakte koji potiču od emulzije.

Preporučujemo da se film pre skeniranja opere u sledeća dva slučaja – prvi, ukoliko je skladišten savijen u rolnu i drugi, kada je film isečen na delove od po pet‑šest sličica, ali je konveksno iskrivljen celom dužinom šlajfne. Drugim rečima, kada tako zakrivljen ravnu površinu dodiruje samo ivicom perforacija praveći mali „tunel“ na strani emulzije.

Pri dnu forme uočićete neselektovanu opciju Thumbnail i odgovarajući Preview efekat kompletnih negativa šlajfni.

Stari recept za rastvor u kome bi se naknadno prali transparentni celuloidni materijali bio je nekad strogo definisan i jasno obrazložen – voda, metil alkohol i glicerin u preciznoj razmeri. Metil alkohol služio je da ubije bakterije koje bi se zapatile na emulziji, a glicerin da navodno ne dozvoli da se emulzija preterano isuši pod dejstvom alkohola koji brzo isparava. Praksa je pokazala da je destilovana voda sasvim dovoljna. Film treba nekoliko puta provući kroz destilovanu vodu i tako nakon sušenja po filmu neće ostati bele flekice, što se dešava posle tretmana običnom vodom.

Ovde se opcija Thumbnails koristi, pružajući neuporedivo jednostavniji sistem biranja, selektivne obrade i istovremenog snimanja odabranih frejmova u nezavisne fajlove.

Jedino dozvoljeno ubrzanje sušenja celuloida jeste ono kada se film propusti kroz specijalne gumene štipaljke, a nikako kada se tretira fenom ili kaloriferom. Film treba sušiti u prostorima bez prašine. U kućnim uslovima to se obično postizalo postavljanjem filma (ili njegovih delića) u visoku kartonsku kutiju s kanapima na vrhu i poklopcem kojim se takva „komora“ zatvarala.

Transparentni materijali

Skeniranje 35‑mm filma počinje postavljanjem (dve) šlajfne filma u odgovarajuću masku koja se dobija uz skener. Adapter se postavlja u takav položaj da filmovi budu pozicionirani na sredinu stakla. Sa unutrašnje strane poklopca skenera uklanja se bela pozadina koja je služila za skeniranje refleksnih (papirnih) materijala. Ispod nje se na poklopcu ukazuje staklena površina iza koje se nalazi dodatna lampa koja transparentni medij osvetljava sa gornje strane. Pokretanje te lampe zavisi od izbora medija koji se skenira u pripadajućem softveru.

Program EpsonScan, koji je deo paketa, dobra je prilika da se prikažu parametri neophodni za skeniranje filma. Potrebno je izabrati sledeće opcije: tip dokumenta – Film (Pozitiv/Negativ), 24‑bitnu boju, rezoluciju 1.200 dpi ili 2.400 dpi, i na kraju DIGITAL ICE tehnologiju. ColorDepth 24‑bit boje odgovara tipu posla. To znači da po pikselu beležimo 24 bita informacija (po 8 za svaki RGB kanal), sa ukupnim brojem od 16.777.216 boja. To je vrednost koju treba koristiti i kod skeniranja crno‑belih filmova i za nju ima dobrih razloga, čemu se može posvetiti poseban tekst vezan za retuširanje.

Došlo je vreme da se suočimo s potrebom da dobro odmerimo digitalne gabarite kadrova koje skeniramo. Mada su danas kapaciteti medija za skladištenje svega i svačega, pa i digitalizovanih foto‑arhiva jeftiniji i dovoljno veliki, ne treba preterivati. Veće vrednosti nisu neophodne i samo usporavaju proces skeniranja. Kako odmeriti potrebnu rezoluciju za, recimo, 35‑mm film? Ako je dimenzija kadra mog Full frame digitalnog aparata 4256×2832 piksela, izabraću nešto niže vrednosti uz optimalno vreme skeniranja. Dakle, opredeljujući parametar je rezolucija. Za većinu porodičnih snimaka na 35‑mm filmu, vrednosti između 1.200 dpi (1671×1027 piksela) i 2.400 dpi (3385×2125 piksela) predstavljaju razuman izbor i za kasnije štampanje ili prikazivanje na monitoru. Kod posebno važnih kadrova rezoluciju možete da povećate.

Ostaje izbor sistema koji uklanja preostala zrnca prašine i manja oštećenja. Autor ovog teksta imao je neprijatnih iskustava sa opcijom DustRemoval. Ta opcija je i u Medium režimu često uklanjala nozdrve na sitnijim licima u kadru, što se nekad ne može u prvi mah primetiti. Zbog toga tu opciju koristite oprezno. Preporuka je da se (samo za transparentne kolor medije, nikako za crno‑bele) koristi opcija DIGITAL ICE Technology. Ovaj postupak koristi infracrveno svetlo koje u drugom prolazu formira sloj istih dimenzija kao i kod glavnog prolaza, na kome su tamnim površinama markirana ona mesta na kojima je bilo artefakata. Ta mesta potom se softverski nadograđuju okolnom teksturom (da pojednostavimo – nešto slično opciji ContentAware u Photoshop‑u).

Treba pomenuti i veoma korisnu opciju Thumbnail. Ako se u adapter masku u svakoj turi umetnu, recimo, dve šlajfne filma, to već predstavlja 10 ili 12 snimaka. Bio bi veliki posao kada bismo svaku sličicu ručno selektovali, dorađivali preko Histogram i Curve dijaloga, pa tek onda skenirali. Aktiviranje opcije Thumbnail omogućava da nakon Preview faze, na desnoj strani osvane deset razdvojenih slika koje su štriklirane i spremne za skeniranje u nezavisne fajlove. Čak i ako je pojedinim kadrovima potrebna nekakva intervencija (rotiranje, balans bele i sl.) sve se to može jednostavno i brzo obaviti.

Nekada su negativi ili pretamni (preeksponirani) ili presvetli (podeksponirani), pa opcija Thumbnail ne prepozna precizno granice kadrova. Tada je isključite, a za delove filma u koje ipak polažete neku nadu, uradite ručnu selekciju i izdvojeno ih obradite. Drugim rečima, ako imate negative neujednačene gustine, produžiće se malo i vreme skeniranja.

Osnovno pravilo u uvođenju reda prilikom digitalizacije jeste da svaki završen koverat sa filmom obeležimo godinom, zapravo prefiks oznakom koju ima i direktorijum na računaru sa skeniranim kadrovima tog filma. Neka tu numerologiju prati kratak opis lokacije ili događaja u formi zgodnoj za sortiranje GODINA_MESEC_DAN_KRATAK OPIS.

Digitalne arhive

Kako čuvati skenirani digitalni materijal? Pošto se radi o fotografijama koje ponekad zatrebaju u najneočekivanijim okolnostima, moja praksa bila je da osnovna baza bude stalno dostupna na D disku. Osnovni set direktorijuma čine godine, a u okviru njih nalaze se pripadajući poddirektorijumi s datumom i kratkim opisom. Mada i to pravi neki red u glavi i olakšava površne pretrage, pravi sistem katalogizacije ipak podrazumeva upotrebu nekog profesionalnog programa koji, uzgred, treba da ima i minimalne mogućnosti obrade slika. Adobe Lightroom je neprevaziđena alatka za ovu svrhu. U jednom programu imate editor sličan Photoshop‑u i odličan sistem katalogizacije. Kada Lightroom pretraži sve direktorijume i poddirektorijume sa slikama, korisnik je završio najteži deo postupka – skeniranje i katalogizaciju.

Nevolje sa „saćastim “ artefaktima koji su nastali skeniranjem fotografija pravljenih na kristal-papiru mogu se rešiti odličnim plug-in-om, o čemu smo pisali u PC#170.

Sledi još jedna dugotrajna faza – unos ključnih reči (Keywords). Brzo ćete usvojiti neki svoj sistem. Na primer, selektujete sve sličice sa iste lokacije i u Keyword polje upišete sve pojmove koji su im zajednički (lokacija, događaj), a onda svakoj sličici ponaosob dodajte ostale specifične podatke (recimo, imena osoba u kadru). Ako vam je neki frejm posebno zapao za oko (umetničke ambicije, dalji planovi za obradu i slično), označite ga određenim brojem zvezdica, na koje se takođe možete pozivati kod kasnijih pretraga. Predlažem i da taj posao rastegnete kako vam se ne bi ogadio. Na kraju, dobijate moćnu bazu vizuelnih i tekstualnih podataka koju ćete moći da pretražujete po raznim kriterijumima. Tada se otvaraju nove mogućnosti lakog formiranja raznih foto‑šou i video izvoda vezanih za neku nostalgičnu temu ili ličnost iz vaše prošlosti. Dobro katalogizovane slike mogu precizno da se izdvajaju i efektno kombinuju i s video‑materijalom, omogućavajući vam da pravite sopstvene dokumentarce. Uživaćete koristeći Adobe Premiere i After Effects programe.

Pored glavne baze na D disku, dobro je isto to arhivirati na još jednom mestu. Ja sam odustao od DVD medija, tako da se moja velika baza digitalizovanog i digitalnog materijala generalno nalazi na dodatnom disku od 2 TB koji se pre upotrebe ubacuje u eksterno podnožje povezano s računarom SATA ili USB kablom. Nakon formiranja backup‑a, disk se isključuje, dakle ne vrti se stalno. Smatram da će mnogi skromniji korisnici videti u ovom postupku jeftiniji sistem za skladištenje kopija i složiti se da je bolje da backup diskovi miruju kada nisu u upotrebi, nego da se stalno okreću u nekom skupom NAS sistemu. Ko obezbedi neki besplatan i dovoljno veliki cloud prostor, može i tu da napravi dodatnu kopiju baze digitalizovanih medija koja tako postaje dostupna i mobilnim uređajima.

Retuširanje

Šta je moglo promaći u tom dugotrajnom i ponekad dosadnom postupku skeniranja? Dosta toga. Film je bio okrenut naopačke (što, recimo, prepoznajete na detaljima kadrova koji sadrže slova), u brzini je kadar ostao zarotiran ili neka preostala oštećenja koja ipak moramo ručno popravljati. Potrebno je i doterivanje balansa belog, posebno nakon skeniranja kolor negativ materijala. Ta oblast ipak zahteva poseban tekst.

Za kraj bih ponovio da skeniranje i starih crno‑belih fotografija u kolor režimu ima smisla. Tako ćete sačuvati neku originalnu varijantu sepije ili ćete raznim metodama retuša ukloniti nečistoće i mrlje koristeći upravo neki od RGB kanala. Posao je spor i pomalo dosadan, ali vredan svakog potrošenog dinara i minuta. Posebno za one koji vole red i kojima je krajnje vreme da uspomene srede… barem na disku.

(Objavljeno u PC#244)