Spasavanje podataka

Svako od nas je nekada izgubio podatke ili barem poznaje nekoga ko je imao takvo iskustvo. U IT industriji je mnogo nepoznanica, ali jedno je sasvim izvesno – vaš disk će otkazati. Danas, sutra ili za pet godina, ali će otkazati. Najčešće se to dogodi u nevreme, taman kada ste nameravali da napravite backup. O procesu spasavanja podataka zna se vrlo malo, u stručnim krugovima se govori da je to veoma skup i osetljiv proces, a rezultat je često neizvestan.

-edu-07-IMG_0857_1Šta da radite kada izgubite podatke? Zamolili smo Nikolu Radovanovića iz Helpdisc‑a da baci malo svetla na sam proces spasavanja podataka sa diska. Gospodin Radovanović na samom početku kaže da je, u trenutku kada vam otkaže hard‑disk, najbolje što možete da uradite da ga više ne uključujete. Ako se prilikom uključenja čuje čudan zvuk iz diska, sigurno se radi o mehaničkom oštećenju sklopa glave ili motora. Glava hard‑diska lebdi na vazdušnom jastuku na veoma maloj razdaljini od ploča i bilo koji nestandardni zvuk predstavlja veliku opasnost po ploče koje nose podatke.

Da li je bolje ako se ne čuje nikakav zvuk?

Zavisi od slučaja do slučaja, a disk od diska, ali generalno je bolje, pošto su u najvećem broju slučajeva podaci dostupni zamenom elektronike i adekvatnom rekonstrukcijom unikatnih podataka koje svaka elektronika nosi. Pored elektronike, kvarovi motora mogu takođe dati istu indikaciju – odsustvo bilo kakvog zvuka, osim kratkog u trenutku uključenja.

Znači li to da se elektronika diska ne može prebaciti s jednog na drugi uređaj?

Ta mogućnost je prestala da postoji negde oko 2002. godine, s poslednjim Maxtor i Seagate diskovima serije 7200.10. Uspešnost proizvodnje hard‑diskova zavisi od mogućnosti da se što veći broj elemenata iskoristi i ugradi, tj. da serija bude što uspešnija. Najveću amortizaciju grešaka obezbeđuje firmware, tj. problem se rešava implementacijom adaptibilnih rešenja u firmware. Tako se rešavaju problemi u montaži, nesavršenost elemenata, termičke promene, kao i tolerancijama samih elektronskih elemenata.  Ta, uslovno rečeno, komplikacija dovodi do toga da je firmware unikatan za svaki disk.

Jedno od rešenja koje može biti interesantno jeste postojanje grejača koji greju vazduh ispod glave kako bi glava bila na dovoljnoj visini iznad ploča i kako bi se smanjio uticaj varijacija temperature. Ovu inovaciju je, kao i mnoge druge, uveo Hitachi.

Zato nije moguće promeniti elektroniku s neispravnog diska, pošto se firmware nalazi na elektronici?

Da i ne. Najveći deo firmware‑a nalazi se na samim pločama diska, pre nultog sektora, u posebnom delu diska koji nazivamo servisnom zonom. Na elektronici se najčešće nalaze podaci o broju glava i njihovim karakteristikama, takozvanim adaptivima koji su unikatni od glave do glave. Zapravo, firmware kod novijih diskova može da zauzima i do par stotina megabajta, a kapacitet ROM čipova na pločama je 256 ili 128 KB, u zavisnosti od tipa diska. Time se postiže niža cena, što je i pokretač svih inovacija. Zašto koristiti flash memoriju kada na samom disku postoje gigabajti slobodnog prostora?

Bili smo svedoci jednog od velikih propusta sa Seagate diskovima – čuvena 7200.11 serija firmware SD15?

To je bio toliko izražen problem da se nije mogao sakriti, njegove razmere pretile su da ugroze i poslovanje firme. Nešto slično se desilo s Quantum‑om LCT serijom koja je imala problematičnu elektroniku zbog lošeg Philips‑ovog čipa za pokretanje motora. Quantum je grešku ispravio ali kasno, ugradnjom Panasonic čipa. Grešku sa firmware‑om je lakše ispraviti jednostavnim update‑om, ali je bilo suviše kasno za neke. Interesantno je da je Seagate nekako baš u to vreme kupio i veliku firmu za spasavanje podataka Action Front sa sedištem u Kanadi – pogodite ko je prvi ponudio rešenje za Seagate diskove sa oštećenim firmware‑om?

Svi proizvođači imaju karakteristične probleme sa firmware‑om. WD pati od Slow responding problema (greške u jednom od modula koji realocira loše sektore), Seagate s modulima koji regulišu rad diska u idle modu (kada disk čeka na komandu), Toshiba sa growing defect listom…

Firmware je očito komponenta osetljiva na probleme. Da li je ona dovoljno obezbeđena? Ne bi bilo dobro da je, recimo, napadnu virusi…

Pristup firmware‑u nije dozvoljen korisniku, on se krije u servisnoj zoni. Adresiranje te zone, samim tim i upis i čitanje, omogućeni su posle Super on ili Tehno on komande koja se zadaje disku. Još uvek nismo sreli virus koji zaobilazi operativni sistem i upisuje u firmware.

Firmware diska nalazi se na ploči i obezbeđen je kao i bilo koji fajl u računaru. Podložan je problemima koji prate, recimo, operativni sistem. Osetljivi su na nestanak napajanja pogotovu ako oni nastupe u trenutku upisa podataka, jer je rezultat tada nepredvidiv.

Takođe, pate i od manjkavosti u programiranju, jer se često šalju na tržište bez dovoljnih provera – otuda tolike verzije i update‑ovi. U tim slučajevima neophodno je pristupiti samom firmware‑u, iščitati ga, popraviti nedostatke i potom upisati nazad. Bilo koja greška u tom procesu dovodi do trajnog gubitka podataka.

Vi imate način da pristupite firmware‑u?

Za rad s diskovima najbolji je hardversko‑softverski alat ruske firme Acelab. PC3000 je alat koji omogućava pristup servisnoj zoni diskova, kompletnu kontrolu nad diskom kao i bezbedno kloniranje oštećenih diskova. Njime kontrolišemo sve parametre hard‑diskova, možemo da kloniramo diskove unapred ili unazad, da određujemo regiju koju hoćemo da iskopiramo. Softver može da menja parametre poput broja pokušaja čitanja oštećenih delova, omogućava resetovanje statusnih registara kao i kontrolu diska i vremena ciklusa pisanja i čitanja, kao i još mnogo mnogo toga.

Taj softver koristimo za popravku oštećenih delova firmware‑a, kao i re‑kreiranje izgubljenih, poput oštećenih ROM čipova elektronike. Nezamenljiv je deo svake firme koja hoće ozbiljno da se bavi spasavanjem podataka. Mi posedujemo pet takvih kartica i u jednom trenutku možemo da radimo na 16 diskova istovremeno. Možemo se pohvaliti da imamo najveći kapacitet u jugoistočnoj Evropi.

Šta se radi ako je disk oštećen mehanički?

Kada je disk oštećen mehanički, neophodno je zameniti neispravne delove novim. Sam proces zamene glava i motora je vrlo osetljiv. Svako otvaranje diska se radi u kontrolisanoj atmosferi, u tzv. čistim prostorima, popularno Clean place‑ovima. U Helpdisc‑u imamo dve laminarne komore klase 100, a još važniji je proces zamene glava ili motora. Glave i nosači glava se nalaze na nekoliko desetih delova milimetra od ploča i bilo kakvo nestručno delovanje u tako malom prostoru može dovesti do oštećenja glava ili ploča i, na kraju, gubitka podataka.

Zamena glava (koje su iznad ploča) treba da prođe bez kontakta s pločama, pošto svaki kontakt oštećuje podatke u manjoj ili većoj meri. Za bezbednu zamenu glava koristimo alate sopstvene proizvodnje, HddSurgery alate za spasavanje podataka. Sa ponosom možemo reći da ne postoji ozbiljna firma u svetu koja se bavi spasavanjem podataka, a da ne poseduje neki od naših alata. Naše alate koriste i mnoge državne agencije kojima je bezbednost podataka posao: vlade Amerike, Kanade, Italije, Holandije, Turske pa sve do Australije koriste ove alate. Alati su nastali kao potreba za naše procese, a kasnije su postali brend u svetu. Ako vam se desi da ostanete bez podataka, imate sreće što ste u Srbiji.

Cene su svetske?

Nažalost ili na sreću nisu, naš cenovnik je u dinarima i isti je od 2008. godine. To stoji i na našem sajtu. Možemo da se pohvalimo da jedino spasavanje podataka nije poskupelo. Složeni procesi i neophodna (skupa oprema) su isti svuda, u Srbiji, u Italiji i u Keniji. Diskovi su svuda isti, ali cena nije. Često kažemo klijentima da jeftinije spasavanje podataka ne postoji nigde u svetu, postoje samo zemlje koje nemaju ovakve firme. Naša komparativna prednost, moderno rečeno, jeste cena u odnosu na evropske. Visok kvalitet usluge i povoljna cena dovela je do toga da 80% naše klijentele čine stranci. Spasavamo podatke za tržišta Španije, Italije, Švajcarske, Austrije, Nemačke, Holandije i Norveške.

Klijentima garantujemo integritet podataka. Diskovi danas u proseku imaju stotinak hiljada podataka, nemoguće je proveriti svaki. Zato smo razvili softver koji automatski prepoznaje fajlove koji su pretrpeli oštećenje u procesu kopiranja/kloniranja. Rezultat u vidu fajl liste klijentima je dostupan na Web‑u, kao i u desktop varijanti. Lista pokazuje ime fajla, putanju, broj potencijalno oštećenih, veličinu, datum, vreme modifikacije, tj. sve što je potrebno kako bi se klijent uverio u integritet podataka.

Na Internetu ipak ima mnogo sajtova koji nude i niže cene od ovih vaših iz 2008. godine?

Zaista je tako. Mada postoji razlika, ne sumnjamo da je neke kvarove moguće opraviti i za manje para. Naš posao je da spasimo podatke sa svih diskova, ili barem sa što većeg broja njih. Trenutno smo na 85‑90% uspešnosti, računajući i izgrebane diskove. U svakom trenutku radimo na povećanju tog procenta. Nažalost, veoma je teško razlikovati oglase, pogotovu od početka liberalizacije registracije domena. Ispada da Zakon o oglašavanju ne važi za Internet sajtove, jer osim par templejta i Internet veze, ne treba vam ništa drugo da se predstavljate kao IT stručnjak ili stručnjak za spasavanje podataka. Mi ovo zovemo „sindrom belih nindži“, ako dozvoljavate da se malko našalim – „belim nindžama“ zovemo sve one koji u odelima za farbanje automobila reklamiraju spasavanje podataka. Nažalost, za uspešno spasavanje podataka potrebno je mnogo više od čiste kuhinje, belih pantalona i hirurške maske. Savetujem ljudima da dobro provere kome poveravaju svoje podatke, jer smo svedoci da se često na sajtovima nalaze informacije koje u najmanju ruku nisu tačne.

www.helpdisc.rs

(Objavljeno u časpšisu PC#209)