Spasavanje podataka sa SSD‑a i mobilnih telefona

Popularnost SSD‑ova i mobilnih telefona kao da je došla preko noći, a kako stvari stoje, ti uređaji zadržaće eksponencijalan trend rasta i u narednoj deceniji. Pošto raste broj gigabajta koje je moguće uskladištiti, sve više korisnika po default‑u čuva svoje podatke na ovim uređajima koji im garantuju veliku brzinu upisivanja i čitanja. Ipak, šta se dešava kada je tim podacima nemoguće pristupiti?

ssd

Pre dve godine imali smo priliku da posetimo domaću kompaniju HelpDisc koja se bavi spasavanjem podataka sa svih vrsta medija i upoznamo se s njihovim radom. Tada smo pričali o mogućnostima spasavanja podataka sa hard‑diskova sa ozbiljnim fizičkim oštećenjima, čijom se problematikom bavi HddSurgery, posebno odeljenje za istraživanje i razvoj u okviru HelpDisc‑a.

Danas, pored spasavanja podataka, HelpDisc i HddSurgery u svojim novim laboratorijama na Novom Beogradu rade na projektima razvoja alata za spasavanje podataka, a jedan od njih odnosi se na izradu hardverskosoftverskog rešenja koje će se koristiti za proces spasavanja podataka sa uređaja baziranih na flash tehnologiji (SSD, USB stick‑ovi, mobilni telefoni…)

Ovi uređaji su već nekoliko godina komercijalno uspešni, ali sa sobom nose i velike probleme kada treba spasti podatke. Sam način upisivanja i slaganja podataka na uređaj (memorijski čip) specifičan je i jedinstven za svaki od ovih uređaja, pa je proces spasavanja kompleksniji nego na hard‑diskovima.

sd-kartica

Metodologija

U HelpDisc‑u su nam objasnili da se trenutno koriste dve metode kako bi se pristupilo podacima na uređajima koji ih čuvaju na čipu:

1) Direktno povezivanje PCB‑a uređaja i

2) Chip‑off tehnika.

Direktno povezivanje uređaja daje mogućnost da se reše problemi sa firmware‑om i podaci spasu tako što se PCB uređaja povezuje USB-om s računarom, a potom se preko bootloader‑a pristupa firmware‑u uređaja.

Ukoliko ne postoji mogućnost da se direktnim povezivanjem pristupi podacima, primenjuje se Chip‑off tehnika. Ona podrazumeva fizičko skidanje čipa sa uređaja čijem se sadržaju potom pristupa pomoću specijalnog čitača.

Komplikacije kod SSD-a

Za razliku od USB fleš‑čipova i memorijskih kartica, kod SSD‑a se Chip‑off metoda izbegava dokle god je to moguće. Jedan od razloga jeste kompleksna struktura SSD‑a, koja je uslovljena algoritmom ravnomernog trošenja ćelija (wear leveling) u koje se upisuju podaci, a koji kontroliše kontroler, procesor zadužen i za komunikaciju s računarom.

Pošto je broj upisa ograničen za svaku ćeliju, kontroler pomoću wear leveling procesa optimizuje i ravnomerno upisuje podatke u ćelije kako ne bi došlo do prekoračenja, a samim tim i blokade uređaja.

Dodatan razlog izbegavanja Chip‑off tehnike predstavlja i smola koja se koristi kako bi se dodatno zaštitili memorijski čipovi, ali i  otežava skidanje čipa. Na starijim uređajima čipovi nisu bili zatopljeni u smolu, pa je usled grejanja dolazilo do pojave tzv. „hladnih lemova“. Zatopljavanjem u smolu koja je temperaturno stabilnija od kalaja, uređaji su postali otporniji u dužem korišćenju.

Najveći deo problema kod SSD‑a predstavlja problem sa firmware‑om, koji je dosta složeniji nego firmware klasičnog hard‑diska, opet zbog potrebe za ravnomernim trošenjem ćelija.

Kao primer možemo navesti Intel serije 320 kod koje može doći do korumpiranja tablica koje su odgovorne za čuvanje informacija o algoritmu upisivanja podataka u memorijske čipove. Svaki SSD iz ove serije kome firmware nije nadograđen na najnoviju verziju, usled greške u kodu, će u jednom trenutku prestati da radi.

HelpDisc primenjuje tehnike kojima se uspešno rešavaju takvi problemi, dok bilo kakav pokušaj u domaćoj radinosti može dovesti do trajnog brisanja sadržaja ćelija i samim tim gubitka podataka.

Nekada kvalitet izrade čipa može biti uzrok otkazivanja firmware‑a. Primer za to možete naći u bilo kojem SSD‑u iz Samsung‑ove serije 830 i 840 EVO. U data recovery krugovima, njihovi NAND čipovi poznati su kao nepouzdani, za razliku od „mlađe braće“ iz serije 850.

Pametni telefoni

U HelpDisc‑u se, pored sve većeg broja SSD‑ova, za posao spasavanja podataka pojavljuju i mobilni telefoni. Procenjuje se da u svetu ima oko 4,6 milijardi mobilnih telefona, od toga 60 odsto pametnih. S obzirom na to da se njihov kapacitet popeo do nivoa pristojnijih USB flash uređaja, nije ni čudo što sve više ljudi traži spasavanje podataka s mobilnih telefona. Memorija telefona evoluirala je u pakovanje od jednog integrisanog čipa koji u sebi pored memorije sadrži i kontroler.

Na tržištu se pojavljuje sve veći broj uređaja koji su čipove prethodne generacije zamenili novim i do nekoliko puta bržim SSD‑ovima spakovanim u jedan jedini čip. Nažalost, za takve uređaje (poput modela Samsung Galaxy S6 i S7) još uvek ne postoji adekvatno rešenje za spasavanje podataka.

Drugi veliki problem ove oblasti jesu kriptovani uređaji poput Apple‑ovih telefona (iPhone 4S, 5, 6, kao i svi tableti osim prve generacije). Kod njih ne postoji nikakav backdoor ili exploit kojim bi moglo da se pristupi podacima zaobilazeći operativni sistem (barem ne dostupan civilnim agencijama).

Ovi uređaji imaju više nivoa enkripcije podataka, bez obzira na to da li je korisnik šifrovao podatke ili ne, a ključevi za dešifrovanje nisu poznati ni samoj kompaniji Apple. Poznat je slučaj u bliskoj prošlosti vezan za jedan telefon osumnjičenog za terorizam koji je uzburkao javnost; najzad je izraelska firma Cellebrite navodno uspela da razbije kod.

Evolucija kao preduslov uspešnog poslovanja

Iz HelpDisc‑a ističu da se svaki napredak na polju spasavanja podataka sa SSD‑a i mobilnih telefona, ostvaren bilo u njihovom razvojnom odeljenju ili u zajednici data recovery stručnjaka, veoma brzo usvaja i implementira, pa je uspešnost procesa spasavanja podataka u ovoj kompaniji sve veća.

Očekujemo da ćemo, kada ih budemo opet posetili, imati prilike da vidimo u operativnom radu sve uređaje koji su trenutno predmet razvoja, kao i da saznamo o novitetima koji pomeraju mogućnosti spasavanja podataka u celom svetu.

www.helpdisc.rs

www.hddsurgery.com

Objavljeno u časopisu PC#236

Disk pod vodom

Katastrofalne poplave koje su u maju zadesile Srbiju ostavile su iza sebe pustoš. Pod vodom su se našli kuće, stanovi, automobili, prodavnice, fabrike… I mnogi računari su završili pod vodom, a sa njima i hard‑diskovi puni dragocenih podataka. Ima li šanse da se makar ti podaci spasu?

Spoljni izgred ukvašenog hard diska
Spoljni izgred ukvašenog hard diska

Spasavanje podataka sa poplavljenih hard‑diskova predstavlja svojevrstan izazov. U beogradsku firmu HelpDisc, specijalizovanu za spasavanje podataka, već u prvim danima nakon poplava počeli su da pristižu hard‑diskovi sa poplavljenih područja. Radilo se uglavnom o firmama čiji su se hard‑diskovi sa vitalnim podacima našli na udaru vodene stihije. Klasične strategije backup‑a tj. čuvanje istih podataka na nekoliko različitih medija, iako spasonosni u „normalnim okolnostima“, u ovom slučaju nisu bili od pomoći, jer se pod vodom našlo sve – i osnovni disk i njegov backup.

HelpDisc je nakon prvih pristiglih potopljenih diskova stupio u kontakt sa kolegama iz sveta spasavanja podataka, koji su se sa ovakvim problemima već susreli. U prvom redu, radi se o kolegama koji su stekli ogromno iskustvo u spasavanju podataka sa potopljenih hard‑diskova nakon uragana „Katrina“ koji je pogodio južnu obalu SAD. Reč je o prirodnoj katastrofi koja je iza sebe ostavila najveći broj potopljenih hard‑diskova u istoriji. Iskustvo inostranih kolega govorilo je u prilog tome da sami klijenti mogu napraviti ključne korake i u ogromnoj meri sami doprineti spasavanju podataka ukoliko reaguju na pravi način. HelpDisc se zato u prvim danima poplave obratio klijentima putem svog sajta, a te savete skiciraćemo i u ovom tekstu.

Šta da (ne) uradite

Pre svega, ne uključujte hard‑disk! Osetljivost mehanike hard‑diska je poznata činjenica, a funkcionalnost hard‑diska u normalnim uslovima zavisi od nekoliko desetina nanometara. Zamislite šta se dešava kada u takvu sredinu dospe voda sa gomilom prljavštine u sebi. Gotovo je izvesno da svako uključivanje potopljenog hard‑diska vodi u teška oštećenja magnetnih ploča sa podacima, a samim tim i trajni gubitak podataka.

Ne otvarajte hard‑disk! Ovo je savet koji važi uvek, svuda i za svaki slučaj gubitka podataka, ali on u slučaju potopljenog diska dobija dodatnu težinu. Mehanika hard‑diska nije u potpunosti izolovana od spoljašnjosti, jer postoji otvor čija je funkcija izjednačavanje spoljnog i unutrašnjeg pritiska. Iako ovaj otvor predstavlja slabu tačku u slučaju poplave, postoji šansa da voda nije uspela da prodre u unutrašnjost hard‑diska te da je stradala samo elektronika, koja je u ovim slučajevima uvek prva na udaru. Otvaranje hard‑diska u nekontrolisanoj sredini i to nakon što je bio potopljen u blato i vodu vodi samo u jedno – nemogućnost spasavanja, odnosno trajni gubitak podataka.

Voda je prodrla do mehanike hard diska
Voda je prodrla do mehanike hard diska

Ne sušite hard‑disk! Ukoliko je voda dospela u unutrašnjost hard‑diska, proces njenog isparavanja dovodi do taloženja kamenca, odnosno kristalizacije materija koje se u vodi nalaze, a ne mogu da ispare. Gomilanje prljavštine u čvrstom stanju na ploče sa magnetnim zapisom kobno je za podatke. Ove nečistoće je mnogo lakše ukloniti dok se nalaze u vodi tj. dok je disk mokar. Njihovo čišćenje sa ploča nakon kristalizacije, ma koliko stručno i pažljivo izvedeno, neminovno vodi do oštećenja ploča i gubitka podataka, u većoj ili manjoj meri.

Najbolje je da hard‑disk odmah nakon vađenja iz vode upakujete, poželjno u elektrostatičko pakovanje (kesu), a poslužiće i papirni ubrusi. Bitno je da se hard‑disk izoluje sa svih strana, čime će se usporiti isparavanje vode. Hard‑disk treba postaviti u takav položaj da se u toku transporta obezbedi slivanje vode sa ploča na preostali deo mehanike. Svaka komponenta hard‑diska se može zameniti, ali magnetne ploče i zapis na njima jesu unikatna i nezamenljiva stvar.

Složeni izazovi

Hard‑diskovi stradali u poplavama su počeli da pristižu, a u HelpDisk‑u je bilo različitih situacija, od hard‑diskova čija je unutrašnjost u potpunosti ispunjena vodom do onih kod kojih je samo elektronika bila ugrožena. Inženjeri su kod svih potopljenih hard‑diskova počinjali od preventivne zamene elektronike, sa ili bez znakova pregorevanja komponenti. Zanimljivi su slučajevi gde je filter, koji u sebi ima većina modernih hard‑diskova, pod naletom vode ekspandirao i na taj način obezbedio dodatno zaptivanje unutrašnjosti hard‑diska. Kod ovakvih diskova filter je bio mokar, mehanika suva, a šanse za spasavanje podataka realne.

Većina klijenata pridržavala se saveta, pa su hard‑diskovi doneti u vlažnom stanju, što je omogućilo da se voda i prljavština odstrane bez oštećenja ploča. Nakon čišćenja disk je ostavljan u čistoj laminarnoj komori i to u položaju koji obezbeđuje dodatno slivanje vode i nečistoća sa magnetnih ploča. Nakon još jedne runde čišćenja, ukoliko je procenjeno da je potrebno, pristupalo se zameni glava i potom kloniranju diska. Tehničari i inženjeri HelpDisc‑a ostvarili su visok nivo uspešnosti spasavanja prilikom ovih intervencija – oko 85%, što se poklapa sa procentom uspešnosti prilikom gubitka podataka u „normalnim okolnostima“.

Bilo je i situacija gde su ljudi iz HelpDisc‑a bili prinuđeni da uklanjaju očvrslu prljavštinu sa osetljive površine magnetnih ploča. Ovakvi diskovi bili su jako problematični sa aspekta spasavanja podataka – svako oštećenje na površini ploča ne samo da trajno uništava magnetni zapis na tom mestu, već oštećuje i donorske glave nakon zamene i pokušaja kloniranja. Ovo se dešava zbog mikro (ili bolje rečeno nano) dimenzija na kojima glave lebde iznad površine ploča. Sa ovakvim diskovima uspeh je bio manji, a prilikom kloniranja delimična ili potpuna oštećenja pretpeo je veliki broj fajlova. Pa ipak, pojedinim klijentima mnogo je značilo i ono što je izvučeno.

Kondenzacija na površini magnetne ploče
Kondenzacija na površini magnetne ploče

Interesantan je i primer jednog klijenta, koji je svoj prethodno poplavljeni disk spolja oprao i detaljno očistio misleći da je to od pomoći. Radi se o savetima napisanim nakon uragana „Katrina“ u SAD, gde su hard‑diskovi bili potopljeni okeanskom (slanom) vodom, koja predstavlja elektrolit i, u odnosu na slatku vodu, značajno bolje provodi struju. Slana voda kao elektrolit, kada se nađe između ploča i glava u unutrašnjosti hard‑diska, dovodi do jakih (elektro)hemijskih reakcija, posledične oksidacije i stvaranja korozije, odnosno katastrofalnih i nepopravljivih oštećenja na površini ploča sa podacima. U tim elektrohemijskim reakcijama može doći i do potpunog nestanka magnetnog zapisa, pa se pranje poplavljenog hard‑diska na inostranim sajtovima preporučuje radi spiranja slane vode. U slučaju „Tamare“ diskovi su poplavljeni slatkom vodom, što je sa aspekta spasavanja podataka ipak sreća u nesreći. „Klijent sa opranim Maxtor‑om“ je, nakon intervencije zaposlenih u HelpDisc‑u, dobio sve svoje dragocene podatke – na suvom.

Da nam više ne zatreba…

Možda će ovaj tekst doći kasno za mnoge korisnike čiji su računari stradali u poplavi, a nadamo se da u budućnosti neće biti ni potrebe za ovim savetima, ali priroda je nepredvidiva i vrlo često nam stavlja do znanja kolika je njena moć, jer u trenucima dok pišemo ovaj tekst stižu izveštaji o novim poplavama. Sigurno će ova katastrofa pokazati slabe tačke u odbrani od poplava i dovesti do poboljšanja mera zaštite od njih, što je naravno posao za državne institucije i organe. Ono što je do nas, kao članova IT društva, jeste da ova iskustva uzmemo u obzir prilikom projektovanja budućih računarskih sistema i backup rešenja.

Teško da ćemo brzo prevaliti put od društva koje nema backup, ili ga u 90% slučajeva drži na D particiji istog diska, doći do toga da se rezervne kopije podataka čuvaju na udaljenim lokacijama. Pa ipak, zadatak svih nas treba da bude da svako u svom domenu i u skladu sa svojim mogućnostima IT sektor u Srbiji počnemo da premeštamo iz podruma na više spratove. A pod ovim ne mislimo na spratove zgrada, već na vrednosnu lestvicu.

www.helpdisc.rs

(Objavljeno u časopisu PC#211)

Spasavanje podataka

Svako od nas je nekada izgubio podatke ili barem poznaje nekoga ko je imao takvo iskustvo. U IT industriji je mnogo nepoznanica, ali jedno je sasvim izvesno – vaš disk će otkazati. Danas, sutra ili za pet godina, ali će otkazati. Najčešće se to dogodi u nevreme, taman kada ste nameravali da napravite backup. O procesu spasavanja podataka zna se vrlo malo, u stručnim krugovima se govori da je to veoma skup i osetljiv proces, a rezultat je često neizvestan.

edu 06-Nikola-Radovanovic---direktor-HelpDisc-aŠta da radite kada izgubite podatke? Zamolili smo Nikolu Radovanovića iz Helpdisc‑a da baci malo svetla na sam proces spasavanja podataka sa diska. Gospodin Radovanović na samom početku kaže da je, u trenutku kada vam otkaže hard‑disk, najbolje što možete da uradite da ga više ne uključujete. Ako se prilikom uključenja čuje čudan zvuk iz diska, sigurno se radi o mehaničkom oštećenju sklopa glave ili motora. Glava hard‑diska lebdi na vazdušnom jastuku na veoma maloj razdaljini od ploča i bilo koji nestandardni zvuk predstavlja veliku opasnost po ploče koje nose podatke.

Da li je bolje ako se ne čuje nikakav zvuk?

Zavisi od slučaja do slučaja, a disk od diska, ali generalno je bolje, pošto su u najvećem broju slučajeva podaci dostupni zamenom elektronike i adekvatnom rekonstrukcijom unikatnih podataka koje svaka elektronika nosi. Pored elektronike, kvarovi motora mogu takođe dati istu indikaciju – odsustvo bilo kakvog zvuka, osim kratkog u trenutku uključenja.

Znači li to da se elektronika diska ne može prebaciti s jednog na drugi uređaj?

Ta mogućnost je prestala da postoji negde oko 2002. godine, s poslednjim Maxtor i Seagate diskovima serije 7200.10. Uspešnost proizvodnje hard‑diskova zavisi od mogućnosti da se što veći broj elemenata iskoristi i ugradi, tj. da serija bude što uspešnija. Najveću amortizaciju grešaka obezbeđuje firmware, tj. problem se rešava implementacijom adaptibilnih rešenja u firmware. Tako se rešavaju problemi u montaži, nesavršenost elemenata, termičke promene, kao i tolerancijama samih elektronskih elemenata.  Ta, uslovno rečeno, komplikacija dovodi do toga da je firmware unikatan za svaki disk.

Jedno od rešenja koje može biti interesantno jeste postojanje grejača koji greju vazduh ispod glave kako bi glava bila na dovoljnoj visini iznad ploča i kako bi se smanjio uticaj varijacija temperature. Ovu inovaciju je, kao i mnoge druge, uveo Hitachi.

Zato nije moguće promeniti elektroniku s neispravnog diska, pošto se firmware nalazi na elektronici?

edu-07-IMG_0857_1Da i ne. Najveći deo firmware‑a nalazi se na samim pločama diska, pre nultog sektora, u posebnom delu diska koji nazivamo servisnom zonom. Na elektronici se najčešće nalaze podaci o broju glava i njihovim karakteristikama, takozvanim adaptivima koji su unikatni od glave do glave. Zapravo, firmware kod novijih diskova može da zauzima i do par stotina megabajta, a kapacitet ROM čipova na pločama je 256 ili 128 KB, u zavisnosti od tipa diska. Time se postiže niža cena, što je i pokretač svih inovacija. Zašto koristiti flash memoriju kada na samom disku postoje gigabajti slobodnog prostora?

Bili smo svedoci jednog od velikih propusta sa Seagate diskovima – čuvena 7200.11 serija firmware SD15?

To je bio toliko izražen problem da se nije mogao sakriti, njegove razmere pretile su da ugroze i poslovanje firme. Nešto slično se desilo s Quantum‑om LCT serijom koja je imala problematičnu elektroniku zbog lošeg Philips‑ovog čipa za pokretanje motora. Quantum je grešku ispravio ali kasno, ugradnjom Panasonic čipa. Grešku sa firmware‑om je lakše ispraviti jednostavnim update‑om, ali je bilo suviše kasno za neke. Interesantno je da je Seagate nekako baš u to vreme kupio i veliku firmu za spasavanje podataka Action Front sa sedištem u Kanadi – pogodite ko je prvi ponudio rešenje za Seagate diskove sa oštećenim firmware‑om?

Svi proizvođači imaju karakteristične probleme sa firmware‑om. WD pati od Slow responding problema (greške u jednom od modula koji realocira loše sektore), Seagate s modulima koji regulišu rad diska u idle modu (kada disk čeka na komandu), Toshiba sa growing defect listom…

Firmware je očito komponenta osetljiva na probleme. Da li je ona dovoljno obezbeđena? Ne bi bilo dobro da je, recimo, napadnu virusi…

Pristup firmware‑u nije dozvoljen korisniku, on se krije u servisnoj zoni. Adresiranje te zone, samim tim i upis i čitanje, omogućeni su posle Super on ili Tehno on komande koja se zadaje disku. Još uvek nismo sreli virus koji zaobilazi operativni sistem i upisuje u firmware.

Firmware diska nalazi se na ploči i obezbeđen je kao i bilo koji fajl u računaru. Podložan je problemima koji prate, recimo, operativni sistem. Osetljivi su na nestanak napajanja pogotovu ako oni nastupe u trenutku upisa podataka, jer je rezultat tada nepredvidiv.

Takođe, pate i od manjkavosti u programiranju, jer se često šalju na tržište bez dovoljnih provera – otuda tolike verzije i update‑ovi. U tim slučajevima neophodno je pristupiti samom firmware‑u, iščitati ga, popraviti nedostatke i potom upisati nazad. Bilo koja greška u tom procesu dovodi do trajnog gubitka podataka.

Vi imate način da pristupite firmware‑u?

Za rad s diskovima najbolji je hardversko‑softverski alat ruske firme Acelab. PC3000 je alat koji omogućava pristup servisnoj zoni diskova, kompletnu kontrolu nad diskom kao i bezbedno kloniranje oštećenih diskova. Njime kontrolišemo sve parametre hard‑diskova, možemo da kloniramo diskove unapred ili unazad, da određujemo regiju koju hoćemo da iskopiramo. Softver može da menja parametre poput broja pokušaja čitanja oštećenih delova, omogućava resetovanje statusnih registara kao i kontrolu diska i vremena ciklusa pisanja i čitanja, kao i još mnogo mnogo toga.

Taj softver koristimo za popravku oštećenih delova firmware‑a, kao i re‑kreiranje izgubljenih, poput oštećenih ROM čipova elektronike. Nezamenljiv je deo svake firme koja hoće ozbiljno da se bavi spasavanjem podataka. Mi posedujemo pet takvih kartica i u jednom trenutku možemo da radimo na 16 diskova istovremeno. Možemo se pohvaliti da imamo najveći kapacitet u jugoistočnoj Evropi.

Šta se radi ako je disk oštećen mehanički?

Kada je disk oštećen mehanički, neophodno je zameniti neispravne delove novim. Sam proces zamene glava i motora je vrlo osetljiv. Svako otvaranje diska se radi u kontrolisanoj atmosferi, u tzv. čistim prostorima, popularno Clean place‑ovima. U Helpdisc‑u imamo dve laminarne komore klase 100, a još važniji je proces zamene glava ili motora. Glave i nosači glava se nalaze na nekoliko desetih delova milimetra od ploča i bilo kakvo nestručno delovanje u tako malom prostoru može dovesti do oštećenja glava ili ploča i, na kraju, gubitka podataka.

Zamena glava (koje su iznad ploča) treba da prođe bez kontakta s pločama, pošto svaki kontakt oštećuje podatke u manjoj ili većoj meri. Za bezbednu zamenu glava koristimo alate sopstvene proizvodnje, HddSurgery alate za spasavanje podataka. Sa ponosom možemo reći da ne postoji ozbiljna firma u svetu koja se bavi spasavanjem podataka, a da ne poseduje neki od naših alata. Naše alate koriste i mnoge državne agencije kojima je bezbednost podataka posao: vlade Amerike, Kanade, Italije, Holandije, Turske pa sve do Australije koriste ove alate. Alati su nastali kao potreba za naše procese, a kasnije su postali brend u svetu. Ako vam se desi da ostanete bez podataka, imate sreće što ste u Srbiji.

Cene su svetske?

Nažalost ili na sreću nisu, naš cenovnik je u dinarima i isti je od 2008. godine. To stoji i na našem sajtu. Možemo da se pohvalimo da jedino spasavanje podataka nije poskupelo. Složeni procesi i neophodna (skupa oprema) su isti svuda, u Srbiji, u Italiji i u Keniji. Diskovi su svuda isti, ali cena nije. Često kažemo klijentima da jeftinije spasavanje podataka ne postoji nigde u svetu, postoje samo zemlje koje nemaju ovakve firme. Naša komparativna prednost, moderno rečeno, jeste cena u odnosu na evropske. Visok kvalitet usluge i povoljna cena dovela je do toga da 80% naše klijentele čine stranci. Spasavamo podatke za tržišta Španije, Italije, Švajcarske, Austrije, Nemačke, Holandije i Norveške.

Klijentima garantujemo integritet podataka. Diskovi danas u proseku imaju stotinak hiljada podataka, nemoguće je proveriti svaki. Zato smo razvili softver koji automatski prepoznaje fajlove koji su pretrpeli oštećenje u procesu kopiranja/kloniranja. Rezultat u vidu fajl liste klijentima je dostupan na Web‑u, kao i u desktop varijanti. Lista pokazuje ime fajla, putanju, broj potencijalno oštećenih, veličinu, datum, vreme modifikacije, tj. sve što je potrebno kako bi se klijent uverio u integritet podataka.

Na Internetu ipak ima mnogo sajtova koji nude i niže cene od ovih vaših iz 2008. godine?

Zaista je tako. Mada postoji razlika, ne sumnjamo da je neke kvarove moguće opraviti i za manje para. Naš posao je da spasimo podatke sa svih diskova, ili barem sa što većeg broja njih. Trenutno smo na 85‑90% uspešnosti, računajući i izgrebane diskove. U svakom trenutku radimo na povećanju tog procenta. Nažalost, veoma je teško razlikovati oglase, pogotovu od početka liberalizacije registracije domena. Ispada da Zakon o oglašavanju ne važi za Internet sajtove, jer osim par templejta i Internet veze, ne treba vam ništa drugo da se predstavljate kao IT stručnjak ili stručnjak za spasavanje podataka. Mi ovo zovemo „sindrom belih nindži“, ako dozvoljavate da se malko našalim – „belim nindžama“ zovemo sve one koji u odelima za farbanje automobila reklamiraju spasavanje podataka. Nažalost, za uspešno spasavanje podataka potrebno je mnogo više od čiste kuhinje, belih pantalona i hirurške maske. Savetujem ljudima da dobro provere kome poveravaju svoje podatke, jer smo svedoci da se često na sajtovima nalaze informacije koje u najmanju ruku nisu tačne.
www.helpdisc.rs

(Objavljeno u časpšisu PC#209)