Profit kompanije Sony premašio sve analitičke procene

Profit kompanije Sony za drugi kvartal 2017. godine premašio je sve analitičke procene zahvaljujući uvećanoj potražnji za procesorskim čipovima za kamere na pametnim telefonima, zdravom muzičkom delu posla, te dobroj prodaji PlayStation 4 konzola i video-igara.

Operativni profit (rezultat koji je firma ostvarila u skladu sa svojim ciljevima, pre odbitka kamata i poreza na dobit) iznosio je 156,7 milijardi jena (1,4 milijarde dolara) za fiskalni kvartal koji se završio u junu, premašujući prosečne procene od 133,3 milijarde jena. Neto prihod je iznosio 80,9 milijardi jena, premašujući očekivanje od 66,5 milijardi.

Posle burne godine, koja uključuje i zemljotres u Kumamoto-u koji je ugrozio proizvodnju procesorskih čipova za kamere, poslednji kvartal je povratio stabilnost kompanije, te utvrdio poziciju izvršnog direktora Kazuo Hirai-a.

„Rast prodaje PlayStation 4 konzola utiče i na uvećanu prodaju video-igara, a PlayStation Network beleži najbolje rezultate u istoriji”, rekao je analitičar Kiyoto Utsumi pre nego što su rezultati postali dostupni javnosti.

Akcije kompanije Sony pale su za 1,8% pre ovih rezultata, pa će biti zanimljivo pratiti šta će se u narednom periodu događati.

Tokom kvartala koji se završio u junu, Sony je završio i prodaju kineske fabrike koja proizvodi module za kamere, što je kompaniji donelo profit od 27,5 milijardi jena, a to je uticalo na smanjenje troškova koje je kompanija imala zbog zemljotresa u aprilu 2016. godine u Kumamoto-u.

Što se PlayStation 4 konzole tiče, sad već ulazi u zrelu etapu ‘životnog veka’, a to je upravo period kad je profit od prodaje konzola najveći, budući da se nove video-igre prodaju velikoj bazi korisnika proizvoda. Ovaj period je za Sony PlayStation 4 još unosniji, a sve zbog online servisa za igranje – PlayStation Network, koji korisnicima naplaćuje mogućnost da preko njihove platforme igraju određene sadržaje sa drugim korisnicima, što donosi veću dobit nego prodaja fizičkih kopija video-igre.

Izvor: bloomberg.com

Treba vam poboljšan vid SMS poruka? Stiže modernija verzija – RCS

SMS poruke se bez obzira na sve svoje nedostatke i dalje koriste, što je navelo velike kompanije da se udruže sa mobilnim operaterima kako bi se ovaj vid komunikacije modernizovao. Naslediće ga nova usluga – Rich Communication Services (RCS) – koja spaja Facebook-ov Messenger, Apple-ovu aplikaciju iMessage i WhatsApp u jedinstvenu platformu.

Rich Communication Services (poznat i pod nazivima Advanced Communications, Joyn i Message+) je protokol koji predviđa znatno napredniju platformu od današnje. Nastao je saradnjom više kompanija 2007, da bi ga godinu dana kasnije usvojila organizacija GSMA. Universal Profile, set specifikacija za RCS, koji je GSMA objavila prošle godine, kaže da ćemo novi sistem moći da koristimo za deljenje svoje lokacije s drugim korisnicima, šaljemo fotografije, i audio, i video snimke visoke rezolucije, pravimo i arhiviramo grupe za razgovor, i uklonimo pojedine učesnike iz njih. Biće moguće uključiti potvrdu primanja poruke, i saznati kad je neko tačno pročitao poruku. RCS će podržavati internet video pozive i audio poruke nalik na Skype, kao i privatne razgovore dvoje sagovornika. Poruke će biti enkriptovane (šifrovane), moći ćemo da ih koristimo na bilo kojem uređaju i softveru, i to putem Wi-Fi-ja. Sve ovo i još neke usluge, moći ćemo da koristimo bez potrebe za stvaranjem korisničkog naloga i logovanja. Nekoliko Jibe-ovih funkcija namenjeno je poslovnim korisnicima. Jibe (servis za razmenu poruka) od početka ove godine nudi program Early Access, u okviru kojeg kompanije mogu da uče i grade svoje RCS servise na toj platformi. Na primer, zahvaljujući RCS-u bi aviokompanije mogle putnicima, umesto običnog SMS-a , da šalju poruku kojom bi mogli odmah da obave check-in, dobiju propusnicu za ukrcavanje (boarding pass), uputstva kako do terminala za ukrcavanje, i slično.

Do ove godine tek je nešto manje od 49 telekom operatera prihvatilo i pokrenulo RCS u Evropi, a među njima su: Deutsche Telekom i Vodafone. Od proizvođača opreme i uređaja, na podršku novoj platformi su se obvezali: Alcatel, Asus, HMD Global, HTC, LG, Lenovo, Samsung, Sony, i ZTE. Kada je reč o velikim proizvođačima softvera za sada su se odazvali samo Google i Microsoft. Google RCS vidi kao otvorenu platformu, koja će zameniti zatvorene sisteme kao što je iMessage, koji funkcioniše samo na Apple-ovim uređajima. Osim novog standarda, platforma podržava i stari SMS i MMS, druge mreže za RCS i softvere za različite pametne telefone i mrežne operatere. Google ističe da će budući pametni telefoni s Androidom dolaziti s ugrađenom podrškom za RCS.

Izvor: Digital Trends

Presretnuta slika

Nekad je bilo lako: kada poželite da snimite nešto s televizije, ubacite kasetu u video‑rikorder i pritisnete jedan taster. Otkako smo prešli na HD televiziju i HDMI komunikaciju, problem je postao gotovo nerešiv. A sada, uz HDML Cloner Box…

Većina problema vezanih za snimanje video‑sadržaja potiče od iskonske dileme ima li korisnik pravo da snima program koji može da gleda na svom televizoru. Sredinom sedamdesetih, kada su se na tržištu pojavili prvi video‑rikorderi, Sony (kao proizvođač prve Betamax opreme) i Universal City Studio (kao nosilac prava na mnoge filmove) su vodili oko toga složen spor koji je najzad stigao do američkog Vrhovnog suda. Tamo je 1984. godine nedeljama trajao verbalni rat, nekoliko sudija je menjalo mišljenje, i najzad je većinom 5:4 sud zaključio da individualni korisnik ima pravo da snima program koji će kasnije gledati, za svoje lične potrebe. Na toj odluci suda izrasla je moćna industrija video‑rikordera, a vlasnicima autorskih prava nije uspelo čak ni da izlobiraju Kongres da donese zakon kojim bi se dodatno oporezovala prodaja praznih video‑kaseta.

Ipak, filmska industrija je u čitavom tom poslu odlično prošla – prodajom filmova na kasetama stvorili su novo tržište i zaradili milijarde. Ali sve to nije učinilo da sa odobravanjem gledaju kućnog korisnika koji ima čitavu kolekciju snimljenih filmova, serija, utakmica…

U pred‑digitalnom domenu

Video‑kasete su potrajale do početka novog milenijuma. Tada su ljudi polako prešli na DVD‑ove, a video‑rikorderi su zamenjeni DVD rikorderima. Neki od njih su imali i hard‑disk, pa ste program mogli da snimite, kasnije ga pogledate i, ako poželite da ga trajno sačuvate, prenesete sadržaj na DVD‑R. Autor ovog teksta i dan‑danas povremeno koristi 12 godina stari Philips HDRW 720 (prikazao sam ga decembra 2004. u PC#106, https://goo.gl/gVwHW6). Poput video‑rikordera, DVD rikorder se klasičnim video‑kablovima (SCART ili BNC konektori) povezujete između antenskog priključka i televizora. Dok smo bili u analognom domenu (bilo da smo koristili vazdušnu antenu ili kablovsku TV), takva konfiguracija je omogućavala nesmetano snimanje TV programa.

Krajem prve decenije XXI veka Sony CRT dijagonale 72 centimetara sa osvežavanjem na 100 Hz, postavljen na komodu koja može da izdrži masu od 70 kilograma, prestao je da bude uređaj iz snova u centru kućne multimedije. Umesto CRT ekrana počeli smo da nabavljamo veće, lepše, lakše i tanje plazma ili LCD modele, ali je televizijski program i dalje emitovan u SD rezoluciji. Slika je bila bolja jer su naši kablovski i IPTV operatori počeli da prelaze na digitalno emitovanje, pa smo između kabla i televizora postavljali set‑top box – za prikaz prvih takvih uređaja pogledajte PC#159 (oktobar 2009) ili https://goo.gl/3sxYUV. Jedna važna stvar se tom prilikom promenila, a da to gotovo nismo ni primetili – nije više bilo moguće snimati TV program.

Stvar je bila neobična – i dalje se između set‑top box‑a i televizora komunicira analognim video‑signalom, ali kada tu postavite neki DVD rikorder (recimo pomenuti Philips HDRW 720) pa pokušate da snimate, dešavaju se razne stvari: ili dobijete nestabilnu sliku koja gubi sinhronizaciju a boje se povremeno menjaju, ili dobijete poruku da snimanje nije moguće ili (što je najneobičniji slučaj primećen na novijim DVD rikorderima) uspešno snimite program na hard‑disk uređaja, ali kada pokušate da ga posle prenesete na DVD, dobijete poruku da to nije dopušteno.

Šta se zapravo dešava? Distributeri sadržaja su jedva dočekali priliku (tehničku mogućnost) da zaobiđu omraženu odluku američkog Vrhovnog suda iz 1984. godine i efektivno zabrane korišćenje video‑rikordera. Ako se takva odluka i može prihvatiti kada se radi o premijum sadržajima kao što je HBO, potpuno je nejasno zašto bi operatori zabranjivali da se snima, recimo, RTS 1 koji se i onako emituje u etar i za koji plaćamo TV pretplatu. Ali, operatori su tako odlučili – sprečiće snimanje svega što ide kroz njihov set‑top box. Ostaje još da odgovorimo na pitanje kako su uspeli da to urade.

Lepote Makrovizije

Kada su filmski studiji počeli da objavljuju svoja remek‑dela na video‑kasetama, pojavio se problem piraterije – jeste, zapis je bio analogni, svaka sledeća generacija kopija je rezultirala sve lošijom slikom, ali su studiji želeli da spreče bilo kakvo umnožavanje. Zadatak je delovao nemoguće (ako se nešto može gledati na televizoru, zašto se ne bi moglo i snimiti?) ali su se 1983. godine inženjeri firme Macrovision (danas TiVo Corporation) setili jedne zanimljive mogućnosti. Da biste razumeli funkcionisanje ove zaštite, treba da poznajete osnove generisanja TV slika. Sadržaj ekrana se (u stara vremena) osvežavao 25 puta u sekundi (30 puta za američki NTSC standard) pri čemu se svaka od tih slika naziva frejm (frame) i sastoji od 625 (525 za NTSC) linija. Iz raznih tehničkih razloga pokazalo se pogodnim da se slika iscrtava u interlaced modu, tj. da bude podeljena u dva tzv. polja (fields) – u prvom prolazu se iscrtava svaka „neparna“ od predviđenih 625/525 linija, da bi u sledećem prolazu zrak generisao „parne“ linije. Susedna polja su razdvojena impulsom vertikalne sinhronizacije dok su linije razdvojene impulsima horizontalne sinhronizacije; ti sinhronizacioni impulsi su veoma važni za prikazivanje slike.

Sni­ma­nje TV pro­gra­ma u ana­lo­gnom do­me­nu
uz ko­ri­šće­nje ure­đa­ja ko­ji u­kla­nja Ma­kro­vi­ziju

Makrovizija se oslanja na AGC (automatic gain control) čip ugrađen u video‑rikorder. Taj čip je u normalnim uslovima zadužen za poboljšanje kvaliteta reprodukcije tj. prilagođavanje različitim trakama i snimcima različitog kvaliteta. Da bi video‑rikorder u potpunosti iskoristio mogućnosti memorisanja podataka na kasetu, AGC čip pojačava slabe signale sa trake a ublažava prejake. Pokazuje se da AGC čip ne pravi razliku između vidljivog i nevidljivog dela slike, iako PAL i NTSC standardi propisuju da nekoliko linija pre i iza vertikalnog sync impulsa ne ulaze u vidljivi deo ekrana. Makrovizija umeće lažne sinhronizacione impulse u VBR (vertical blanking region). AGC čip detektuje te impulse i „zaključuje“ da je (inače potpuno korektna) slika postala previše tamna, pa je posvetli na „normalan“ nivo. Trenutak kasnije signal se menja pa AGC „zaključuje“ da je slika previše svetla i počinje da je zatamnjuje. Na taj način je slika koju gledalac vidi čas suviše svetla a čas suviše tamna, boje se menjaju i rezultat je neupotrebljiv. Štaviše, televizori proizvedeni početkom XXI veka dobili su zaštitni softver koji prestaje da prikazuje sliku čiji je kvalitet ispod nekog zadatog praga pa će gledalac presnimljenog filma, posle nekoliko promena kvaliteta prikaza, gledati prazan plavi ekran.

Televizori nemaju potrebe za AGC čipom (tamo gde on postoji, koncipiran je tako da sporije reaguje na promene slike), pa njima dodatni signal Makrovizije ne smeta. Time je postignuto upravo ono što proizvođač video‑kasete želeo: film možete da gledate, ali je kopija koju eventualno napravite neupotrebljiva. Zauzvrat, proizvođač je morao da pripremi i umnožava trake na specijalni način, plaćajući firmi Macrovision nekoliko centi po svakoj kaseti.

Makrovizija je, sticajem okolnosti, „preživela“ prelazak u digitalni svet: trebalo je sprečiti kupca DVD diska da presnimi film na VHS kasetu, pošto bi kvalitet tako snimljenih traka bio sasvim u rangu kaseta sa filmovima koje se prodaju na tržištu. Film snimljen na disk ne može da sadrži izobličenja sync impulsa koje Makrovizija podrazumeva, ali se ti impulsi mogu naknadno, veštački generisati. Pošto svaki DVD ne mora da bude zaštićen, u zaglavlju sektora su uvedeni trigger bitovi koji aktiviraju razne nivoe Makrovizije: bez zaštite, osnovna zaštita i/ili unapređena Colorstripe zaštita u dve ili četiri linije. Tako izdavač diska odlučuje koliki će iznos platiti kompaniji Microvision i koliko će čvrstu zaštitu imati.

Sličan princip su primenili i konstruktori raznih set‑top box‑ova za kablovsku ili IP televiziju – uređaj generiše signal u koji je ugrađena Makrovizija, pa se taj signal korektno prikazuje na televizoru, ali „zbunjuje“ eventualne uređaje za snimanje. Moderniji uređaji za snimanje detektuju taj signal i uklanjaju ga, ali uz snimak zapisuju da je sadržaj zaštićen, pa posle odbijaju da ga snime na DVD ili pošalju preko mreže.

Za prvu pomoć

Makroviziju je najlakše ukloniti u analognom domenu: u PC#58 (jul 2000, pogledajte https://goo.gl/ngkJ0Q) opisali smo Video Signal Copy Decoder koji, kada ga postavite između izvora signala (npr. DVD plejera) i video‑rikordera, u realnom vremenu „čisti“ video‑signal, koji se zatim normalno snima na kasetu, hard‑disk ili DVD. Proizvodnja i prodaja ovakvih uređaja je potpuno legalna – nekoliko tužbi je brzo odbačeno, pošto su proizvođači Video Clarifier‑a i drugih sličnih uređaja staloženo objasnili da njihova oprema samo popravlja sync impulse koji su iz nekog razloga oštećeni i da je u dokumentaciji jasno navedeno da se primenom takvog uređaja ne smeju kršiti autorska prava. Jedno vreme firma Macrovision je kupovala patente za proizvodnju ovakvih uređaja a onda ih „stavljala u fioku“, u nadi da će biti sve teže konstruisati Video Clarifier zasnovan na nekoj novoj ideji.

Vremenom je potreba za Video Clarifier uređajima bila sve manja, pošto se hakerski posao preselio u digitalni domen. Najlakše je bilo sa softverskim plejerima – pojavili su se programi koji svode Makroviziju na jednu običnu stavku menija; kliknete na Disable i, ako je računar povezan sa video‑rikorderom, snimate film na VHS kasetu.

Vlasnici samostalnih DVD plejera bili su u težoj situaciji, ali se pokazalo da neki uređaji ove vrste imaju „tajni meni“ koji je ugradio proizvođač i iz koga se može proizvoljno menjati region i isključiti Makrovizija. Najzad je 2002. godine Jon Lech Johansen publikovao DeCSS program koji dešifruje DVD‑Video diskove i svaka zaštita u analognom domenu je postala besmislena – uz program kao što je AnyDVD svako je mogao da skine zaštitu i napravi kopiju diska (nadajmo se – samo za sopstvenu arhivu).

Uređaji koji popravljaju video‑signal su „oživeli“ kada su set‑top box‑ovi vratili Makroviziju u život i sprečili snimanje TV programa – Video Signal Copy Decoder opisan u PC#58, kada ga postavimo između set‑top box‑a i DVD rikordera, i dan‑danas omogućava snimanje TV analognog signala.

Treba biti fer i reći da su konstruktori televizora i kablovski operatori prepoznali potrebu korisnika da snima TV program, pa su ponudili razne opcije: odloženo gledanje programa nekoliko dana pošto je emitovan, snimanje programa na eksterni ili interni hard‑disk ugrađen u set‑top box ili skladištenje programa na serveru operatora tako da ga korisnik može kasnije „pozvati“. Sve to je dovoljno za većinu praktičnih potreba, ali snimak ostaje „zaključan“ – kod jednog od operatera ćete, čak i ako je program snimljen na eksternom hard‑disku, moći da ga gledate samo dok ne zamenite set‑top box; ako se on pokvari pa dobijete drugi, naoko jednak, hard‑disk je na njemu nečitljiv. A korisnik u nekim prilikama želi da snimak prenese u svoje trajno vlasništvo – recimo, ako ste snimili svoj nastup na televiziji (a uz ovoliko različitih televizija gotovo svakome zapadne po neki takav „zvezdani trenutak“), želite taj fajl da „zauvek“ sačuvate na svom kompjuteru i da on bude spreman za gledanje i na generacijama opreme koje će doći tokom narednih decenija. Tada vam ostaje samo uređaj kao što je Video Signal Copy Decoder, uz svest da njegov „mandat“ ističe prelaskom u digitalni domen.

Hakovani HDMI/HDCP

Prenos analognog signala između set‑top box‑a i televizora je stvar prošlosti – danas slika do televizora stiže HDMI (kod monitora se češće koristi DisplayPort) kablom, u digitalnom obliku – nema Makrovizije koju bi neki nezavisni uređaj mogao da „popravi“. Ipak, to ne znači da su propušteni bitovi „slobodni“: zajedno sa standardima za komunikaciju Intel je, u saradnji s Holivudskim studijima, promovisao i zaštitu koja se zove HDCP, što se obično prevodi kao High‑Definition Copy Protection, mada je zvanično u pitanju akronim od High‑bandwidth Digital Content Protection.

HDCP sprečava da signal koji Blu‑ray plejer šalje televizoru na neki način snimite i tako napravite kopiju filma. Stvar funkcioniše tako što tvorac uređaja (televizor, Blu‑ray plejer, softverski plejer…) licencira od Intel‑a kod, i onda može da dekriptuje ono što mu drugi (takođe licencirani) uređaji šalju. Poučen primerom DVD zaštite koju je upropastio DeCSS hack, Intel je predvideo da bi neki od kodova mogao da „procuri“, i napravio proceduru opoziva kodova. Ako licenciraju tehnologiju nekoj firmi pa se ona pokaže nesolidnom, Intel opozove dodeljeni kod i budući televizori više ne dekoduju sadržaj koji stiže s takvog uređaja. Osmišljena je čak i veoma kontraverzna procedura koja omogućava da već prodati uređaji budu reprogramirani (možda preko Interneta, ili ubacivanjem novog Blu‑ray diska) tako da ne konstatuju naknadno opozvane kodove.

HDCP nije slavno prošao – već u septembru 2010. nepoznati haker je uspeo da probije zaštitu i, prilično ponižavajuće po Intel, otkrije njihov master kod koji omogućava generisanje i opoziv drugih kodova – na Pastebin.com se pojavila matrica od 40×40 56‑bitnih brojeva koji čine masterkey. Time je zaštita u temeljima razbijena, ali to nije značilo da se sadržaji mogu snimati: fullHD pokretna slika podrazumeva prenos ogromne količine podataka, i potrebna je ozbiljna procesorska snaga da se to u realnom vremenu dekriptuje i komprimuje, a snimanje nekomprimovanog fullHD videa zahtevalo bi izuzetno brzu eksternu memoriju velikog kapaciteta (SSD?), što bi koštalo previše za amatersku primenu.

Ono što je teško kompjuteru opšte namene može da obavi namenski čip, pa su se prošle godine pojavili prvi specijalizovani procesori koji „raspakuju“ HDMI signal – na tržištu su se pojavili jeftini HDMI splitter‑i. Kao i Video Signal Copy Decoder, HDMI splitter nije namenjen uklanjaju zaštite – to je uređaj koji zadovoljava sasvim legitimnu potrebu da signal s jednog izvora paralelno prikažete na dva ekrana. Da bi se to uradilo zaštita mora da se skine, a onda pri slanju signala baš i ne mora da se ponovo generiše. I tako je ukucan poslednji ekser u kovčeg HDCP zaštite.

HDMI splitter

Svi HDMI splitter‑i nisu rođeni jednaki, i često je potrebno modifikovati kupljeni uređaj tako da uklanja zaštitu. Procedura je, kada se radi o HDMI splitter‑ima zasnovanim na Explore Semiconductor čipsetu, opisana kao jedan od Hackaday projekata – autor je britanski haker čiji je pseudonim esar, a opis možete da nađete na adresi https://goo.gl/77BXwh.

Ako ne biste da se bavite lemljenjem i premošćavanjem pinova, potražićete HDMI splitter koji je napravljen tako da ne generiše zaštite; ta osobina se retko pominje u reklamama, pa morate da se oslonite na nagoveštaje iz raznih foruma ili da kupite nekoliko uređaja, pa da probate… srećom, splitter‑i retko koštaju više od dvadesetak dolara. Mi smo se opredelili za model ViewHD 1X2MN3D koji se prodaje na Amazon.com‑u – pogledajte https://goo.gl/5saN6j. To je mala siva kutija o kojoj jedva da može nešto da se napiše – s jedne strane priključite HDMI kabl koji vodi od vašeg set‑top box‑a, s druge strane HDMI kabl koji vodi do televizora, pronađete prazno mesto u (verovatno već pretrpanoj) razvodnoj kutiji za ispravljač samog splitter‑a (moraćete da se snađete kod povezivanja pošto ispravljač ima američku „viljušku“; srećom, radi i na 220 volti) i… to je to. Program na ekranu izgleda kao i pre, ali ono što stiže kroz kabl više nije zaštićeno od snimanja.

Osnovna namena splitter‑a je umnožavanje signala, pa tako postoje dva izlaza što nam za snimanje nije naročito bitno – uređaj za snimanje možemo da povežemo između izlaza HDMI splitter‑a i televizora. Kad već imamo dva izlaza, možemo se opredeliti da jedan vodi direktno do televizora, a drugi do uređaja za snimanje, koji onda ne mora da bude uključen sve vreme, već samo kada nešto zaista snimamo. Obe konfiguracija funkcionišu dobro, pa je odluka na vama… baš kao i ona mnogo važnija odluka o uređaju za snimanje programa.

Video‑rikorder nove generacije

Nije lako izabrati video‑rikorder nove generacije: na tržištu je mnogo sistema koji su u stanju da „zarobe“ sliku koja prolazi kroz HDMI kabl, a raspon cena je veoma širok, od pedesetak do nekoliko hiljada dolara. Sve zavisi od vaših potreba za snimanjem programa – koliko ćete to često raditi, koliko ćete dugo snimati u jednoj sesiji, koje formate zapisa zahtevate, da li je potrebna i neka dodatna obrada, kako se upravlja uređajem… Posle nekoliko proba koje nisu baš slavno prošle, do nas je stigao HDML‑Cloner Box firme ClonerAlliance; na Amazon.com‑u košta $99 (plus transport) – https://goo.gl/YwrIzt. To je još jedna omanja siva kutija s pratećim ispravljačem i 16 GB USB diskom.

Tokom priključivanja treba biti pažljiv – sve je korektno obeleženo, ali je raspored nekako haotičan a natpisi se slabo primećuju – lako se može desiti da ispravljač umesto na pravo mesto, utaknete u džek za mikrofon (ne brinite, nema posledica – probali smo). Pre nego što uopšte počnete da snimate, dobro je da unapredite firmware na aktuelnu verziju, pošto interni program koji stiže uz uređaj pravi razne probleme pri sinhronizaciji zvuka i slike. Dovoljno je da sa sajta proizvođača www.cloner‑alliance.com preuzmete arhivu, snimite je u root USB diska, umetnete ga u port na HDML‑Cloner Box‑u i uključite napajanje; lajt‑šou lampice će pokazati da je posao završen, a možete i proveriti tako što ćete vratiti USB disk u računar i primetiti da je arhiva sa firmverom obrisana.

Pošto ste sve povezali, upotreba je trivijalna: pritisnete veliki taster i snimanje počinje; trajaće dok ponovo ne pritisnete isti taster. Jedina napomena tiče se činjenice da se stvari ne dešavaju baš trenutno – dobro je da pritisnete taster nekoliko sekundi pre nego što program koji vas zanima počne, a po završetku snimanja biće potrebno možda i dvadesetak sekundi da sve bude snimljeno na USB disk; o tome vas obaveštava lampica. Postoji i mogućnost izbora snimanja u 720p ili 1080i režimu u zavisnosti od programa – birate dužim pritiskom na taster. Pošto su nas prethodnih godina ekrani razmazili, zamorno je pogađati šta uređaj trenutno radi i u kom je režimu na osnovu jedne signalne diode (šta beše znači zelena boja, šta crvena, šta znači kada treperi…) ali vremenom zapamtite (jednostavne) konvencije i onda sve radi baš kako treba.

TV program se snima na USB flash disk u MP4 formatu; lako ćete ga prebaciti na vaš PC ili Mac i tamo po potrebi dodatno obraditi i arhivirati. Na našim testovima je generisan otprilike gigabajt podataka za svakih 10 minuta programa, što znači da bi utakmica od 90 minuta rezultirala fajlom od desetak gigabajta. Niste, naravno, ograničeni na USB uređaj koji ste dobili uz HDML‑Cloner Box – možete koristiti i bilo koji drugi, pri čemu je dobro da se opredelite za USB 3.0 disk – na HDML‑Cloner Box‑u je, doduše, USB 2 port (očito mu ne treba ništa brži), ali nije svejedno kojom ćete brzinom kasnije kopirati podatke na svoj računar.

Uređaju nedostaju sitnice koje bi olakšale rad – nema, recimo, daljinskog upravljača, niti displeja s koga biste mogli da pročitate šta se dešava i koliko još prostora ima na disku. Jedini „luksuz“ je mogućnost priključenja mikrofona, što je zanimljivo za one koji snimaju dešavanja u igrama, pa vole da zabeleže i razgovore u sobi ili komentare. No, najvažnije je to što svoju osnovnu funkciju obavlja savršeno, a ako vam treba nešto više, ista firma za nešto više novca prodaje i moćnije snimače.

Ovde smo se bavili snimanjem TV programa, ali ista konfiguracija može da se koristi i za snimanje signala s Blu‑ray plejera, konzola za igre ili satelitskih risivera (mada DreamBox može da snima digitalni signal sa satelita uz relativno bazično kodiranje na eksterni disk ili u mrežni folder). Rešenje je univerzalno ali će funkcionisati samo na HDMI 1.3 sistemima koji podržavaju 480i / 576i / 480p / 576p / 720p / 1080i i 1080P (eventualno uz 3D) i zaštićeni su HDCP‑om. Kada stignu 4K filmovi, Ultra HD Blu‑ray diskovi i nove zaštite, letvica će biti podignuta na veću visinu, a hakeri će dobiti novu zabavu…

cloner‑alliance.com

Dejan Ristanović

(Objavljeno u PC#242)

Budućnost u ruci

Sa više od 108.000 posetilaca, ovogodišnji MWC nastavio je trend rasta i ponovo postavio rekord u posećenosti, a kako stvari stoje, uskoro će morati da traži novi dom – Fira Barselona polako ali sigurno postaje tesna za industriju mobilnih uređaja.

Slogan ovogodišnjeg Sajma MWC – The Next Element – najbolje je opisao novu ulogu pametnih mobilnih uređaja u svim sferama naših života. Od trenutka kad otvorimo oči dok ih ne zatvorimo, gledamo u ekran pametnog telefona i tableta, koji svakim danom postaju pametniji. Bilo da se radi o hardverskim ili softverskim inovacijama, svakodnevno viđamo neke promene. Akcenat ovogodišnjeg Sajma bio je na novim tehnologijama, boljoj i kvalitetnijoj komunikaciji, ali i unapređenjima na svim bitnim poljima. Novi uređaji polako ali sigurno prate rast tržišta mobilnih uređaja, a evidentno je da ukoliko u svakoj generaciji ne predstavite nešto revolucionarno – poješće vas moćna konkurencija ili nezadovoljni korisnici.

S porastom upotrebe mobilnih uređaja (posebno telefona), evidentan je pad kupovine i korišćenja tableta, a povećanje prodaje telefona s velikim dijagonalama – takozvanih fableta. Trend je uzeo toliki mah da svaki proizvođač svoju najbolju liniju telefona nudi u „regularnoj“ i „plus“ verziji s većim ekranom, obično blizu dijagonale 6 inča.

Činjenica da sadržaj (vesti, multimediju, društvene mreže, neformalne komunikacije) konzumiramo mnogo više putem telefona nego računara i televizora, uticala je na to da evolucija prati mobilne uređaje. Dobar primer su društvene mreže, koje su za pet godina potpuno transformisale tržište reklama kojim je već 70 godina dominirala televizija. Reklame sada stižu do pažljivo ciljane publike, u odabrano vreme, sa specifičnim sadržajem… sve to televizija nije mogla da omogući.

Živimo u vremenu kada je pažnja korisnika desetostruko smanjena, a skraćenica TLDR (Too long – didn’t read) najčešća kada nekom želite nešto da objasnite. Korisnici žele „sažvakane“ informacije, odmah. Kašnjenje od nekoliko minuta pravi astronomske razlike, a tu se opet vraćamo na komunikacije i uređaje na kojima konzumiramo sav sadržaj koji smo pomenuli. Svi žele brze uređaje, velikih ekrana, na brzim mrežama, i to je trend koji gura čitavu industriju napred. Pametni telefoni sve su pametniji, a evolutivni koraci jasno se vide: modularni telefoni, 3D, snimanje u 360 stepeni i virtuelna realnost postaju sve bolji i bliži korisnicima, taman dok na red ne stignu revolucionarne stvari, kao što su upotrebljivi savitljivi ekrani ili prostorni hologrami.

Sinergija brzih uređaja i brze komunikacije otvorila je vrata nizu novih primena. Tako je većina izveštača sa MWC‑a umesto velikih DSLR aparata i mnoštva objektiva sa sobom nosila pametni telefon i prenosivi računar. Više smo viđali 360 kamerice nego masivne kamere, a punjači su svima virili iz džepova. Prvi put imali smo priliku da vidimo pravu primenu virtuelne realnosti (a da nisu samo igre i zabava), pred kojom puca horizont novih mogućnosti, posebno kada smo nezvanično čuli da jedan od velikih „igrača“ ima spremnu verziju VR kompleta koji ne zahteva kablove za povezivanje s računarom.

Tempo IT industrije, posebno njenog mobilnog segmenta, znatno je ubrzan, a korisnici od svakog novog uređaja očekuju nešto revolucionarno. Proizvođači su zbog toga u vrlo nezgodnoj poziciji, a najveću korist imaju upravo kupci jer je hardverska snaga njihovih džepnih računara ekvivalentna nekoliko godina starim desktop mašinama. Zasad su jedina ograničenja ekran i baterija, i to su polja na kojima u narednim godinama treba da očekujemo tehnološke proboje.

Ne treba zaboraviti ni bezbednosni aspekt mobilnih komunikacija, koje su zbog svoje prirode podložne malicioznim napadima, a ni činjenici da 90 odsto korisnika nema nikakav antivirusni softver na svom pametnom telefonu/tabletu iako ih koriste za mobilno bankarstvo, beskontaktno plaćanje i čuvanje šifara za esencijalne naloge.

Osvežavajuće je naći se pred velikim brojem snažno motivisanih izlagača koji nude svoje viđenje sutrašnjice, posebno kada se radi o mobilnom segmentu, a mi se nadamo da smo uspeli da vam prenesemo barem deo te uzavrele atmosfere.

Nokia 3310 2017.

Najveća prašina na Sajmu MWC 2017. podigla se oko predstavljanja moderne verzije ikone mobilne telefonije – telefona Nokia 3310. Potrebno je nešto manje od 50 evra da evocirate uspomene iz mladosti i kupite ovaj telefon koji se baš i ne može nazvati previše pametnim. Nokia 3310 2017, kako joj je puno ime, poseduje ekran dijagonale 2,4 inča rezolucije 320×240 piksela, 16 MB interne memorije i kameru rezolucije 2 Mp. Operativni sistem podseća na one kod nešto starijih modela iz perioda kada je Nokia počela da pravi pametne telefone. Za komunikaciju se brine i Bluetooth, a telefon ne podržava 3G mrežu. Baterija će biti izdržljiva i veoma će podsećati na onu starog modela, pa ćete se s punjačem družiti jednom nedeljno. Sve u svemu, zanimljiv uređaj koji pre svega puca na nostalgiju.

LG – šesta sreća

Najprijatnije iznenađenje dočekalo nas je već na prvoj konferenciji, na kojoj je LG otkrio svog naslednika prestižne serije G. LG je, očekivano, odustao od koncepta modularnog telefona (G5), a novi G6, iako nije imao lak zadatak, prevazišao je i optimistička očekivanja. S novim odnosom stranica 2:1, izuzetno malim okvirom oko ekrana, minimalističkim dizajnom i jakim hardverom, G6 je zasigurno najprijatnije iznenađenje Sajma. U prelepom aluminijumskom telu, izbalansiranih dimenzija, LG je smestio 5,7‑inčni ekran QHD+ rezolucije (2880×1440 piksela), Snapdragon 821, 4 GB memorije i opcije sa 32 i 64 GB internog skladišta proširivog microSD karticama. Na zadnjoj strani su dve kamere rezolucije po 13 Mp, dok je prednja širokougaona od 5 Mp. LG se hvali i kućištem otpornim na vodu i prašinu, kao i velikom baterijom kapaciteta 3300 mAh, koja bi trebalo da omogući odličnu autonomiju, posebno jer telefon koristi izbalansirani Snapdragon 821 čipset.

Huawei – P10 u bojama prirode

Huawei je predstavio dugoočekivani P10, zajedno sa P10 Plus, ako i novi pametni sat Watch 2. P10 i P10 Plus imaju Leica kamere (Plus verzija nešto bolju – sa brzim Leica Summilux – H sočivom), i dolaze sa ekranima dijagonale 5,1, odnosno 5,5 inča i Gorilla Glass 5 zaštitom. Hardver koji ih pogoni čine osmojezgarni Kirin 960 sa 4 GB radne i 64 GB interne memorije i moćne baterije kapaciteta 3200 i 3750 mAh. Primarna kamera sastoji se od dva zasebna sočiva: jednog od 12 Mp i jednog od 20 Mp (crno‑belo) i oba podržavaju optičku stabilizaciju sa hibridnim autofokusom. Huawei je ove godine predstavio svoje nove modele u veoma živopisnim bojama, a posebno izdvajamo zelenu i plavu koje deluju veoma interesantno. Detaljan test novog P10 telefona pročitaćete u ovom broju „PC“‑ ja.

Sony i Samsung bez mnogo pompe

Samsung je iskoristio konferenciju da govori o velikoj 5G ofanzivi, ali i o novim tabletima, u trenutku kada tržište tableta polako ali sigurno opada. To ih nije omelo da novi Tab S3 bude impresivan. Veliki ekran dijagonale skoro 10 inča i QXGA rezolucije (2048×1536 piksela) pokreće moćni Snapdragon 820 čipset u saradnji sa 4 GB RAM‑a i 32 GB internog skladišta, proširivog microSD karticama. S obzirom na dimenzije, ovaj tablet raspolaže dobrim kamerama (13 Mp nazad i 5 Mp napred), a tu su i AKG zvučnici, masivna baterija kapaciteta 6000 mAh, te S‑Pen olovka. Veliki metalni Galaxy Book 12 je „tabletoliki“ prenosivi računar sa SAMOLED ekranom dijagonale 12 inča i rezolucijom 2160×1440 piksela.

Sony je hteo da zadivi posetioce novom linijom Xperia, ali to im baš i nije pošlo za rukom. Perjanica je novi premijum XZ model koji se hvali 4K HDR ekranom. Dok ne stigne na tržište, serija Xperia X osvežena je XA1 i XA1 Ultra modelima. Iznenađenje je što oba telefona pokreće MediaTek Helio P20 čipset, sa 3 GB kod XA1 i 4 GB RAM‑a kod XA1 Ultra. Glavne kamere na oba telefona imaju 23 Mp, a prednje se razlikuju tako što XA1 ima 8 Mp, a XA1 Ultra čak 16 Mp. Ekrani se prilično razlikuju, pa manji ima dijagonalu 5 inča, a Ultra 6 inča, što ga svrstava u kategoriju fableta. Cena je otkrivena samo za XA1, koji će se naći u prodaji krajem marta za oko 300 dolara.

Lenovo Šareno, moderno i inovativno

Nakon velike ofanzive njihovog modularnog Moto Z telefona, Motorola je i ove godine pripremila nekoliko iznenađenja.

Ovogodišnji nastup kompanije Lenovo pokazao je pravu transformaciju brenda na kojem se radilo poslednjih nekoliko godina. Pored logotipa koji je nedavno redizajniran, primetne su žive boje po kojima se štand ove kompanije upadljivo izdvajao od svih ostalih. Lenovo želi da ostavi utisak moderne kompanije kako u tehnološkom, tako i u vizuelnom identitetu, posebno okrenute mlađim korisnicima koji cene i tehnologiju i moderan pristup.

Lenovo je bio strpljiv s predstavljanjem novih uređaja, pa su na MWC 2017 bili izloženi skoro svi noviteti. Pođimo od Tab 4 tableta u verzijama sa 8 i 10 inča, uz Plus verzije oba modela s nešto boljim ekranima i hardverom. Slabije Tab 4 verzije imaju HD ekran i pokreće ih Snapdragon 425 sa 2 gigabajta RAM‑a, dok Plus verzije imaju Full HD ekran i Snapdragon 625, u paru sa 4 GB RAM‑a. Sve Tab verzije namenjene su radu s više korisnika, a tu su i specifični dodaci, kao što su šarena zaštitna futrola za decu i zaštitna futrola s tastaturom.

Yoga porodica pojačana je 720 serijom u verzijama 13 i 15 inča sa 4K ili Full HD ekranima te Core i7 procesorima, 16 GB memorije i PCIe SSD‑om do 1 TB. Sve to u ultratankom kućištu, s baterijom koja daje osam, odnosno deset sati autonomije kod 15‑inčnog modela, ili 9,5, te 10,5 sati kod „trinaestice“, u zavisnosti od toga imate li FHD ili UHD ekran. Ako vam dimenzije dva pomenuta modela ne odgovaraju, tu je Yoga 520 sa 14‑inčnim ekranom, koji skoro ni po jednoj stavci ne zaostaje za serijom 720, a nudi i hibridno skladište kombinacijom PCIe SSD‑a i regularnog HDD‑a. Sve to u metalnom kućištu, i kao i na Yoga 720, sa senzorom otiska prsta za dodatnu bezbednost.

I modularni MIIX se ponovio, pa verzija 320 nudi 10,1‑inčni ekran, Intel Cherry Trail T3 CPU, mogućnost dodavanja 4G modula, te do 4 GB štedljive DDR3L memorije i 128 GB eMMC skladišta u kućištu debljine 9 mm (17,5 mm s tastaturom). Sve to s baterijom koja garantuje da vas neće izdati bar deset sati svakog dana.

Nakon velike ofanzive njihovog modularnog  Moto Z telefona Motorola je i ove godine spremila nekoliko iznenađenja za publiku. Pored svog udarnog modela koji nastavlja Moto nasleđe, predstavljeni su uređaji namenjeni onima koji ne žele da na nov pametni telefon potroše dve srpske prosečne plate. Moto G5 i Moto G5 Plus su pristupačni modeli srednje klase, a osnovna razlika ogleda se u dijagonali ekrana: Moto G5 ima ekran dijagonale 5, a Moto G5 Plus 5,2 inča, sa Full HD rezolucijom na oba modela. Moto G5 pokreće Snapdragon 430, s verzijama od 2 i 3 GB RAM‑a te 16, odnosno 32 GB interne memorije koju je moguće proširiti microSD karticama. Zadnja kamera je 13 Mp f/2.0, a prednja 5 Mp f/2.2, dok se za autonomiju brine baterija kapaciteta 2800 mAh. Sve to radi pod operativnim sistemom Android Nougat. Slabija verzija sa 2 GB RAM‑a i 16 GB internog skladišta trebalo bi da košta oko 200 evra.

Kod većeg modela hardver je pojačan, pa srce kuca u ritmu odličnog Snapdragon 625 procesora i možete birati verzije sa 3 ili 4 GB RAM‑a, odnosno 32 ili 64 GB internog skladišta plus microSD. Baterija je većeg kapaciteta nego na G5 (3000 mAh), a kamere daju 12 odnosno 5 Mp slike. Cena je najavljena samo za verziju sa 3 GB RAM i 32 GB skladišta i iznosi 280 evra.

HTC Šutiranje dinosaurusa i hodanje po dasci

Trenutak kada dinosaurusi kreću da skakuću oko vas i da vas grickaju veoma je napet i treba ga doživeti, posebno jer deluje komično iz ugla posmatrača.

Jedna od kompanija koja se nije previše hvalila novitetima na ovogodišnjem MWC sajmu – HTC – i te kako je imala zabavnog sadržaja za sve posetioce koji su se našli u blizini. Dva velika štanda jedan naspram drugog pokrivala su različitu tematiku, jer je jedan brendiran kao HTC, a dok su na drugom preovladavali Vive logotipi.

Velika gužva uvek nagoveštava dobru zabavu, pa smo iskoristili priliku da se još jednom poigramo sa U Play i U Ultra telefonima, ali i da vidimo HTC Desire 650, najnovijeg predstavnika porodice Desire. Bez mnogo pompe, HTC je predstavio dodatak porodici uređaja Vive – Vive Tracker, koji služi za praćenje objekata ili delova vašeg tela zarad jednostavnijeg mapiranja i više realizma u virtuelnoj realnosti. Pravu primenu Tracker dodataka videli smo kada su nam stavili jedan oko pojasa, po jedan na svaku nogu i dali kontrolere, uz upozorenje da jedan služi kao pištolj, a drugi kao nož. Nismo ni stigli da se objasnimo kako se menja okvir, a na nas su krenuli talasi krvožednih dinosaurusa. Od malih, koje zahvaljujući Tracker‑u možete jednostavno da šutnete, preko velikih u koje morate isprazniti ceo šaržer, do T‑Rex‑a za kojeg je potrebna nebeska pomoć. Ako ne reagujete brzo, kao što vaš autor nije, dinosaurusi će vas pojesti bez obzira na veličinu kamena iza kojeg ste se sakrili. Realističnost je na visokom nivou, a trenutak kada dinosaurusi kreću da skakuću oko vas i da vas grickaju veoma je napet i treba ga doživeti, jer deluje veoma komično kada gledate sa strane.

Nakon jurnjave po preistoriji, autoru ovih redova bio je još strašniji VR demo oko kojeg se pravila najveća gužva – hodanje po dasci na ivici solitera. Stavite VR kacigu na glavu, uzmete kontrolere u ruke, pritisnete dugme u liftu i popnete se na krov gde vas čeka daska, a vetar opako fijuče oko glave. Da stvar bude gora, nestabilna daska po kojoj hodate je realna i specijalno je montirana za ovu priliku, samo se nalazi na 2 cm od poda, a ne 150 metara iznad zemlje. Ako se bojite visine, osećaj je zastrašujući i ne preporučuje se onima sa slabim srcem, jer vaš mozak ovo percipira kao stvarnu situaciju, a zvuk, realna daska na kojoj se klatite i HTC Vive čine iskustvo gotovo realnim i veoma strašnim. Za trenutak se setite Petra Pana kojeg je Kapetan Kuka terao da šeta po dasci, samo ste možda na malčice višoj poziciji… jedno 147 metara višoj.

Pored zanimljivih demoa konačno smo imali priliku da iz prve ruke isprobamo HTC Vive u realnoj primeni koja ne obuhvata samo igre. HTC Vivedu je virtuelna učionica koja koristi VR kako bi polaznike učila stvarima koje su po svojoj prirodi nezgodne (skupe, opasne, teške…). Jedna od takvih jeste i učenje farbanja vrata. Umesto da potrošite tone boje i uništite stotine vrata, virtuelni pištolj sa farbom je odlična alternativa. Pride, tu su alati koji koriste informacije kako bi analizirali ono što vi radite i dali sugestiju šta treba da promenite da biste bili efikasniji. U našem slučaju, problem su bile brzina i razdaljina, dok su ostali parametri ulivali veru da bismo se lepo snašli u auto‑farbari.

Iz ove perspektive Vivedu je veoma interesantan i koristan segment u kojem Vive može da doprinese savladavanju prepreka kao što su poslovi visokog rizika, skupe obuke, teški zadaci, nezgodna okruženja (svemir), ali i analiza mikro i makro sveta putem virtuelne realnosti.

Marko Nešović

(Objavljeno u PC#242)

Horor izlet u virtuelnu realnost

Prošlog meseca izašla je prva blokbaster igra sa podrškom za Sonijevu VR tehnologiju – u pitanju je sedmo izdanje čuvene sage Resident Evil pod nazivom “Biohazard”. Ovaj horor naslov možete igrati standardno džojstikom i sa slušalicama na glavi, ali igranje dobija potpuno novu dimenziju sa VR setom. I dok u teoriji ovaj koncept deluje sjajno, pitanje je koliko je u praksi izvodljivo snalaziti se u virtuelnim svetovima na ovaj način.

Srećnici koji poseduju kompletan VR set PlayStation četvorke imaju već sada prilike da u potpunosti oprobaju iskustvo prelaženja igre na ovakav način. Sudeći po prvim utiscima, Resident Evil 7 u virtuelnoj realnosti jeste još strašnije iskustvo od tradicionalnog načina igranja, predstavljajući pravu poslasticu za ljubitelje horora.

Ono što se odmah može primetiti jeste da igra i preko VR kacige izgleda zastrašujuće ubedljivo, kao i na ekranu televizora. Iako su neki korisnici prijavili da okruženje deluje malo “mutnije” u odnosu na standardni režim, mračni hodnici kuće Bejkerovih i dalje prožimaju jezu samo kada se prolazi kroz njih. Vrhunac straha u kojem srce samo što ne iskoči događa se prilikom susreta sa različitim spodobama u toku igre. Ako je Resident Evil 7 sam po sebi jedna od nastrašnijih igara decenije, iskustvo u virtuelnoj realnosti je sve to puta dva.

Sve u svemu, prema dosadašnjim utiscima igrača, Resident Evil 7 apsolutno je igriv i funkcionalan u VR varijanti. Ipak, mnogi igrači prijavili su da je vrlo neprijatno igranje na duže staze na ovakav način, s obzirom na to da može doći do mučnine usred težeg upravljanja kamerom i umaranja očiju. Kao prvi značajan eksperiment kombinacije virtuelne realnosti i video – igara, ovo je svakako više nego dobar početak.

Uroš Petrović

MWC 2017 – Sony i Samsung bez mnogo pompe

Jedna od konferencija koja je donela mnogo informacija opšteg tipa, a malo konkretnih proizvoda, bio je nastup kompanija Samsung na ovogodišnjem MWC-u. Nemojte ovo loše da shvatite, jer je Samsung predstavio nekoliko uređaja, ali smo prosto navikli od ovog velikana na neki “VAU” poput VR konferencije, Marka Zakerberga, ili nekog keca u rukavu.

Samsung je iskoristio konferenciju da govori o velikoj 5G ofanzivi ove konferencije, ali i o novim tabletima, u trenutku kada tržište tableta polako ali sigurno opada Novi Tab S3 je ništa manje od impresivnog. Veliki tablet dijagonale skoro 10 inča i QXGA rezolucije (2048×1536 piksela) pokreće moćni Snapdragon 820 čipset u saradnji sa 4 GB RAM-a i 32 GB internog skladišta, proširivog microSD karticama. S obzirom na veličinu ovaj tablet raspolaže dobrim kamerama (13 MP nazad i 5 MP napred), a tu su i AKG zvučnici, masivna baterija od 6000 mAh, te S-Pen olovka u paketu. Tab S3 dolazi sa klasičnim cover-om, ali i sa verzijom koja ima dobru tastaturu, sa solidnim hodom tastera, udobnu za dugo kucanje.

Veliki metalni Galaxy Book 12 je tabletoliki prenosni računar sa SAMOLED ekranom od 12 inča i rezolucijom od 2160×1440 piksela. Pokreće ga dvojezgarni Core i5 ULV CPU najnovije generacije (i5-7200U) na 3,1 GHz max, a može imati do 8 GB radne memorije sa 256 GB skladišta ili 4 GB RAM-a i 128 GB SSD. Baterija je 39 Wh i podržava fast charging, a operativni sistem možete birati između Windows 10 Home ili Pro. U paketu dolazi zaštitni cover, ali i S Pen.Sony jeste hteo da podigne pompu, ali im te nikako ne polazi za rukom sa novom Xperia linijom, a perjanica ponude je novi premijum XZ model koji se hvali 4K HDR ekranom. Dok ne stigne na tržište, Xperia X serija je osvežena XA1 i XA1 Ultra modelima. Iznenađenje je što oba telefona pokreće MediaTek Helio P20 čipset, sa 3 GB kod XA1 i 4 GB RAM-a kod XA1 Ultra. Glavne kamere na oba telefona su 23 MP, a prednje se razlikuju i u pitanju su 8 MP kod XA1 i čak 16 MP kod XA1 Ultra modela. Očekivano, ekrani se prilično razlikuju, pa manji ima dijagonalu od 5 inča, a Ultra od 6 inča, što ga svrstava u kategoriju fableta. Veće telo je dozvolilo i veću bateriju, mada Sony nije u potpunosti iskoristio ovu čnjenicu, pa baterija kod Ultra modela ima samo 2700 mAh, naspram 2300 mAh kod XA1. Cena je otkrivena samo za XA1 i on bi trebao da se nađe u prodaji krajem aprila za oko 300 dolara.

Supermesec kroz objektiv Sony fotoaparata

U ponedeljak, 14. novembra, očekujemo najbliži pun Supermesec u poslednjih 100 godina. Ovaj astro fenomen se dešava kada pun ili mlad Mesec prilikom kretanja po svojoj eliptičnoj orbiti dođe na tačku najbližu Zemlji, a ovo nebesko telo nam neće biti ovoliko blizu do 2034. godine. Inače, Supermesec se pojavljuje na svakih godinu do dve dana, međutim, ove godine se očekuje tri puta – u oktobru, novembru i decembru.

Albert Dros__Sony a7R II, SEL70200GM, SEL20TC_fotografija 3

Ovaj prirodni spektakl privlači fotografe širom sveta, a i vi možete da napravite impresivne fotografije uz pomoć kvalitetne opreme kojom ćete zabeležiti svaki detalj. Sony G Master objektivi i α7 serija fotoaparata kombinuju visoku rezoluciju i kreativne defokusirajuće efekte, dok je moćna tehnologija senzora kreirana kako bi zabeležila fotografije čak i pri veoma slabom osvetljenju. Dodatnu inspiraciju pronaći ćete u savetima astrofotografa Endrjua Vajta (Andrew Whyte).

Pripremite se za snimanje uz pomoć aplikacija i mapa

Na Internetu možete pronaći informacije o vremenu izlaska i pozicijama Meseca, koje možete kombinovati sa podacima sa mapa kako biste isplanirali kadrove koji želite. Po želji, uključite i lokalnu znamenitost u fotografiju, ali proverite da vam visoke zgrade, čestar ili brda u daljini ne blokiraju pogled na Mesec.

Landscape astrophotography by Andrew Whyte made possible by the pin-sharp resolution and defocusing capabilities of Sony’s 70-200 G Master lens

Podesite svoj fotoaparat

Na točkiću za izbor režima na pozicijama M i S možete odabrati Manual, koji Vajt lično preferira, kao i režim Shutter priority koji takođe preporučuje. Za koju god opciju da se odlučite, važno je da izaberete odgovarajuću brzinu okidača, kao i ISO vrednost (u Manual režimu), odnosno kompenzaciju ekspozicije (u Shutter priority režimu). Za oštre fotografije, minimizujte podrhtavanje uređaja korišćenjem pouzdanog stativa, daljinskog okidača ili jedinstvene aplikacije Touchless Shutter iz ponude PlayMemories aplikacija.

Izaberite odgovarajući fokus

Pri fotografisanju, naročito telefoto objektivima, nekada morate da napravite kompromis o tome koji deo slike će biti izoštren. Izborom udaljenog subjekta velikih dimenzija ćete na najbolji način zadržati oštar fokus u celom kadru. Model α7R II nudi opcije Zoom Assist i Focus Peaking koje pomažu da izoštrite i najsitnije detalje, a naročito su korisne pri slabom osvetljenju.

Obratite pažnju na slučajne prolaznike

Od šetača u pozadini do ptica ili aviona na nebu, i najbolje osmišljen kadar može biti propušten zbog slučajnih prolaznika, pa je preporučljivo da napravite nekoliko uzastopnih fotografija svake kompozicije. Takođe, koncentrišite se na sve subjekte koji izlaze ili ulaze u kadar, jer impresivne slike mogu da nastanu upravo zahvaljujući pripremi i opreznosti autora.

Albert Dros__Sony a7R II, SEL70200GM, SEL20TC_fotografija 2

Ostanite do kasno i budite kreativni

Kako noć pada i Mesec se sve više podiže, dobijate priliku da promenite stil fotografisanja tako što ćete, na primer, zabeležiti siluete različitih objekata naspram blistave površine Meseca. Potražite zanimljive oblike u granama, divljini ili pejzažu ili zamolite prijatelje da vam poziraju.

Nemojte propustiti nijedan trenutak sa Sony α7s II i α7R II fotoaparatima, kao i serijom G Master objektiva za svaku priliku, koji omogućavaju entuzijastima i profesionalcima da zabeleže neverovatne scene bilo kad i bilo gde.