TM Forum Live! 2017: Softver koji pokreće mrežu

I ove godine posetio sam TM Forum Live!, konferenciju koju godišnje u Nici, na Azurnoj obali organizuje TM Forum. Telecommunications Management je organizacija osnovana pre dosta godina sa ciljem da promoviše saradnju između klasičnih i mobilnih operatera, i konsultantskih firmi, proizvođača softvera i hardvera za telekomunikacione mreže. Konferencija je vrlo specijalizovana—u poređenju sa Live! konferencijom, godišnji MWC u Barceloni je novogodišnji vašar: Live! populacija je vrlo specijalizovana

Mnoge od tema koje je TM Forum izabrao za ovogodišnju konferenciju bile su zastupljene na sličnim događajima u toke prethodne dve-ili tri godine, i biće zastupljene sledećih godina: industrija telekomunikacija, barem u delu operatera, preokupirana je kako da od pukih provajdera priključka na Internet, od Commmunications Service Provider-a postanu nešto što se trenutno naziva Digital Services Provider. Ovo je kulminacija mantre koju su operateri, naročito mobilni, ponavljali od dana kada je 3G tek najavljivan, a 4G i 5G su bili samo u notesima naučnika i gurua tehnologije: kako izbeći da operater bude samo dumb pipe, nego obezbediti da ga korisnici percipiraju kao provajdera aplikacija, platformi, sadržaja i sličnog.

Kao i uvek, hype mašina industrije operiše punom snagom. Trenutni slogani? Digital transformation, kao da su do sada bili analogni; customer jurney, hajde da ovo definišemo kao korake tokom odnosa operatera i svakog individualnog korisnika, da bi mogli da prodajemo što više softvera i usluga operaterima; Digital chasm i Bridge divide, jaz koji operater treba da premosti ne bi li od komunikacionog postao digitalni provajder; IoT, nova inkarnacija M2M; 2-Speed IT Architecture, odnosno paralelno upravljanje starom infrastrukturom i odgovarajućim OSS-om i novim delom mreže i OSS-a; i tako dalje i tako redom.

Bez obzira na marketinšku kakofoniju, nekoliko tema su objektivno od važnosti, kako napreduje tehnologija, apetiti korisnika—individualnih i firmi—i ciljevi poslovanja i pritisak da se smanje operativni troškovi operatera. To su, na primer, IoT/Internet of Things, sveprisutni 5G, SDN/NFV, i digitalna transformacija. Omnichannel je takođe bio tema dosta prezentacija, odnosno isporuka servisa i sadržaja paralelno ili istovremeno putem više medija. Ova poslednja tema je pomalo ironična, jer će vam najveći deo korisnika bilo gde u svetu reći da je usluga koju dobijaju od operatera, celo iskustvo korišćenja usluga operatera od servisa mreže do naplate ili ne daj bože podrške korisnicima jednostavno vrlo loše.

Lista tema koje su me ove godine interesovale bila je relativno dugačka.

  • Digital Transformation: šta se zapravo dešava sa čitavom opsednutošću digitalnom transformacijom? Šta traže operateri, a šta nude snabdevači softverom i uslugama?
  • Šta operateri kažu o DevOps, a šta proizvođači? Da li je veći otpor na jednoj ili na drugoj strani, i gde?
  • Microservices: lep koncept, svakako jedna od opcija ako operater menja arhitekturu OSS ili BSS sistema, ali koji je stvarni domet, korist i problemi?
  • Open Source: gde je OSS i BSS tržište sa ovom opcijom? Da li je open source preduslov za SDN/NFV, ili samo jedno od rešenja koje može i da zakomplikuje tranziciju?
  • Open APIs: dokle se stiglo sa definicijom sučelja, na strani TM Forum-a koji su pokrenuli celu inicijativu, koliko su proizvođači usvojili predložene standarde, i koliko su ih operateri usvojili?
  • Automatizacija i veštačka inteligencija: od milion stvari koje AI i automatizacija mogu da poboljšaju ja sam bio fokusiran na poboljšanjima u upravljanu mrežom, poboljšanju customer centric orijentacije servisa, i povećanje produktivnosti zbog automatizacije koje omogućava da se smanje operativni troškovi.
  • Orchestration, što dozvoljava da Service Assurance od reaktivnog rada—otklanjanje pojedinačnih problema tek nakon što se identifikuju, evoluira u rad u zatvorenoj petlji sa automatskom dodelom resursa mreže, self-healing kontrolisan kroz AI, i aktiviranje servisa na nivou pojedinačnog korisnika. Orkestracija je već davno usvojena u domenu Service Assurance, ali je mene interesovalo da li razvoj ekosistema OSS-a ide u smeru orkestracije servisa i resursa fizičke mreže, naročito mobilne.

Stvari se komplikuju

Po svemu sudeći, transformacija mreža i uvođenje u rad SDN/NFV tehnologije su neminovni, ali kako doći do cilja? Kao i kod ranijih promena sličnog, fundamentalnog obima prepoznaje se prirodna podela na nekoliko grupa:

  • Veliki operateri i grupe, sa dovoljno novca i internih resursa da samostalno definišu tranziciju i diktiraju svoja pravila snabdevačima, barem delimično, sve do definisanja pseudo standarda; ovde spadaju Deutsche Telekom, Telefónica, Vodafone, Orange, AT&T i Verizon u SAD;
  • Operateri dovoljne veličine da njihovi tehnički resursi mogu da analiziraju potrebe transformacije i donekle definišu šta treba kupiti i kako projektovati novi ekosistem, ali ne mogu sami definisati svoj standard; ovde su grupe tipa Telenor, Telekom Austria, Ooredoo, Etisalat, America Movil, jedan MTS ili MTN, pa i Telecom Italia i operateri slične veličine;
  • Svi ostali—bez dovoljno internih stručnjaka, sa manjim mrežama i obimom kupovine opreme i softvera koji im ne garantuju preferencijalni tretman od strane snabdevača.

I u prvoj grupi, među operaterima teške kategorije, ima problema: standardi vezani za SDN/NFV, cloud, AI ili IoT su još uvek nedovoljno nedefinisani ili uopšte ne postoje, pa su ovi operateri prinuđeni da sami definišu svoje interne standarde. Kako ove grupe ili individualne firme kupuju opreme ili softvera u vrednosti od milijardi dolara godišnje naravno da će snabdevači biti vrlo motivisani da pomognu.

Srednja i naročito laka kategorija prinuđeni su da čekaju ili da zavise od velikih proizvođača i njihovog rasporeda puštanja u prodaju novih tehnologija na širokom tržištu: čeka se na rešenja firmi Ericsson, Nokia, Huawei, Amdocs…

Jedna od posledica je da operateri koji žele da prednjače u uvođenju ovih noviteta mogu biti prinuđeni da kupuju custom rešenja, umesto komercijalnih, COTS paketa, i time se vrate godinama unatrag, nakon što su uz pomoć TM Forum-a, uspeli da naviknu proizvođače da nude proizvode koji mogu da se kombinuju sa proizvodima drugih firmi. Danas ih želja nekog CTO-a da budu među prvima koji će uvesti SDN/NFV, Business Agility sloj u OSS-u, ili virtualizaciju i agilno upravljanje infrastrukturom može dovesti do toga da moraju da prihvate potpuno custom rešenja, najčešće od jednog snabdevača.

Lep primer je firma NetCracker, čije sam predstavnike intervjuisao na konferenciji. Direktor marketinga sa kojim sam razgovarao mi je do u slovo citirao priče iz korporativnog saopštenja za štampu o novom proizvodu, koji treba da olakša digitalnu transformaciju, premosti digitalni jaz, omogući dvobrzinsko poslovanje—upotrebljene su bile sve trenutno aktuelne fraze.

Dobro, rekoh, platforma se zove NetCracker 12, ali koji se pojedinačni proizvodi nude operaterima? Ne nudimo proizvode, kaže direktor marketinga: za svakog kupca mi sklopimo rešenje od blokova koje nudimo. Dakle, iz matrice koje vidite NetCracker konsultanti izaberu lego kockice po potrebi, i onda ih slože u rešenje. U praksi, ovo gotovo da garantuje da će operater završiti sa nečim što je verovatno nekompatibilno sa bilo kojim drugim proizvodima, i sa cenom koja je višestruko veća od cene individualnih proizvoda sa instalacijom, integracijom i podrškom.

Da bih stvari stavio u perspektivu, reći ću da sam pre nekoliko godina analizirao strukturu prihoda jedne softverske firme za investicioni fond, i otkrio da za svaki dolar prihoda od softverskih licenci ostvare od pet do deset dolara prihoda od neophodnih konsultantskih i razvojnih usluga. Ovo su tipovi troškova koje operateri jednostavno moraju da izbegnu da bi bili profitabilni.

Kako dalje za OSS i BSS?

Tokom konferencije prisustvovao sam interesantnim diskusijama, koje po pravili uključuju predstavnike operatera i proizvođača. Jedan forum je bio posebno interesantan jer se operateri i proizvođači nisu složili gotovo ni oko čega. U normalnim okolnostima ovo bi bila noćna mora za organizatora — generalno, konferencije znaju da se odvijaju konstantnim, uspavljujućim ritmom — ali ovde to nije bio slučaj jer su obe strane bile raspoložene da se slože da se ne slažu, ali da će budućnost biti bolja.

Na panelu su bili Erik Hoving, Group CTO u holandskom KPN-u, Phil Jordan, Group CIO španske multinacionalne grupe Telefónica, Jean-Marie Culpin, izvšni potpredsednik za marketing francuske multinacionalne grupe Orange, i Ulf Ewaldssen, Group CTO i izvršni potpredsednik Ericsson-a. Tema—budućnost OSS-a i BSS-a (Billing Support Systems); da li oba podsistema treba da opstanu, i ako je odgovor Da, kako da rade zajedno.

Erik Hoving je prvi servirao u ovom meču: OSS i BSS ne mogu se smatrati delom jedne celine. “Pre dvadeset godina u KPN-u sve je počelo sa idejom da korisnici moraju da plate za svaki poziv koji naprave sa svojih mobilnih telefona. Danas je sve drukčije”, kazao je. “Srž naših operacija danas je orijentisana na korisnika, bio to individualni pretplatnik ili firma, korisnik pojedinačnih servisa ili neke od ITC platformi. Gotovo da nam trebaju B2B2C (Business To Business To Consumer) i B2B2X, odnosno direktno od srži OSS-a, tako da nam posebna BSS rešenja za naplatu nisu potrebna”.

Moderator Mark Newman iz TM Forum-a se snašao i upitao zar nije BSS resurs koji se kao usluga može prodati drugim firmama? Kakva glupost! Kupio si kao operater BSS rešenje za milione dolara ili evra, ne treba ti više, i sada hoćeš da opravdaš troškove održavanja i korišćenja sistema tako što ćeš izmisliti da možeš raditi obračun za neku drugu firmu i njihov enterprise ekosistem, ili za drugog operatera? Hoving je odmah uzvratio: “Dvadeset godina pokušavali smo da nađemo smisao svih tih podataka o servisima koje svaki pojedinačni pretplatnik koristi, i šta? Onda je došao Google i to uradio a jednom digitalnom trenutku, posmatrajući celinu podataka i korišćenjem data science pristupa umesto prizemne knjigovodstvene analitike.”

Gospodin Ewaldsson iz Ericsson složio se da se OSS i BSS ne mogu posmatrati kao jedna celina, ali je onda diskusiju poslao u drugom pravcu i otkrio, verovatno namerno, šta je na umu Ericsson-u dok firma pokušava da se izvuče iz spirale loših poslovnih rezultata: “Mi kao proizvođači treba operaterima da ponudimo nešto nalik iTunes, gde bi mogli nađu aplikacije za sve te interne potrebe, i da se provisioning prebaci tako na nivo aplikacija. Tačno je da svaki operater ima veliki legacy deo mreže kojom treba i dalje upravljati — sve te optičke ili bakarne veze, centrale, prstenovi i MPLS — sve je to stara oprema ili softver, i ljudi u firmama pružaju otpor kada treba da promene način upravljanja mrežom, a službe prodaje po inerciji nastavljaju da prodaju servise koje su prodavali godinama. Da li operateri treba da ugase te stare servise koji opterećuju transformaciju? Mi mislimo da bi trebali da ih ugase.”

Na to se nadovezao gospodin Jordan, CIO španskog multinacionalnog operatera Telefónica: “Vi (pokazujući na Ewaldsson-aa) pričate o OSS 2.0 a ja dan danas ne znam šta vam to znači. Ono što nama zaista treba je upravljanje mrežom u realnom vremenu, znači pomoću softverskih servisa koji mogu međusobno da sarađuju. Na primer, mi znamo da ti procesi treba da uzimaju u obzir kako svaki korisnik koristi medijske sadržaje, aplikacije i kako komunicira, i da da to bude zaista individualno iskustvo.” Kako je rekao g. Jordan, Telefónica nema vremena da analizira tačno šta im treba, ali njihova mreža već danas treba da se tako ponaša.

Lepo, mislim ja, ovo znači da je pritisak na snabdevače da ponude platforme koje su agilne i podržavaju virtualizaciju i potpunu orijentaciju na individualnu percepciju kvaliteta usluga—ali još nema standarda, i operateri hoće da svaki nova narudžba, svaka nova generacija softvera bude jeftinija od one ranije.

Jean-Marie Culpin in Orenge-a se nadovezao na Jordan-a, ali je pokušao i da bude duhovit: “Mi već znamo da korisnik hoće pristup svim servisima i sadržajima, bilo gde i bilo kada, i preko pametnog telefona, i preko tableta, i na računaru, i na TV-u, i to za korisnika i celu njegovu užu familiju. Idealno, i mi bi hteli da svakome možemo da pružimo taj digitalni doživljaj.”

Lopta do Jordan-a, koji nastavlja: “Mi danas ne možemo da ispunimo ta očekivanja. No što nam zaista treba su mikroservisi u cloud-u, i svi OSS procesi u cloud-u. Sve te usluge korisnicima bi se orkestrirale u cloud-u. Deo toga će biti moguć relativno skoro, a svakako IoT.” Aha! Ključna reč — IoT, kao rešenje svih problema operatera, jer predstavlja celu novu kategoriju servisa i novi izvor prihoda (Masayoshi-san iz SoftBank-a tvrdi da je cilj da se poveže do stotine uređaja ili senzora koje svaki od korisnika direktno ili indirektno koristi svaki dan). Što u ovom trenutku nema standarda za IoT i nema suglasja kako za sve to naplaćivati—za to nema veze.

Ewaldsson iz Ericsson-a se nadovezao bez da kontrira operaterima na panelu: “Evolucija u pravcu virtualizacije korišćenjem cloud-a ne sme da košta više nego prethodna generacija rešenja. Ako treba, možemo da na cloud poslažemo sva špageti rešenja, to je brz i atraktivan način za operatere da prate razvoj tehnologije.” Ma nije valjda! Gospodin Jordan brzo uzvraća: “Nemojte opet govoriti o nekom magičnom štapiću! I vi i mi zajedno smo sve to napravili suviše komplikovanim! Sada to treba pojednostaviti, a ne dalje komplikovati sa svim tim slojevima softvera.”

Zaista, OSS ekosistem kod operatera postao je ekstremno komplikovan; oni sada treba da nauče kako da sve to pojednostave i u isto vreme zadrže korisnike, i privole ih da plaćaju isto ili više da bi telefonirali manje, a koristili sadržaje i aplikacije koje operator sam direktno ne kontroliše. Sve to u okruženju tržišta gde korisnikov uređaj može da koristi priključak na WiFi u zgradi ili u vozilu koji nije pod kontrolom operatera, i koristi servis kao što je Netflix ili WhatsApp: ovo su uslovi na nekoj drugoj planeti, ne uslovi zemaljske, stare atmosfere na koju su operateri navikli.