Ubiquiti Wi‑Fi u profi svetu

Ako primećujete da vam je Wi‑Fi mreža spora i kapriciozna, vreme je da sa 2.4 GHz pređete na 5 GHz opseg, a možda i da jednostavan access point zamenite profesionalnim uređajem. Dobar kandidat je Ubiquiti UAP AC, a mi smo isprobali Lite, Long Range i Pro varijante

maxresdefault-4

Internet provajder vam obično daje mali ruter u koji je ugrađen Wi‑Fi Access Point i time naoko rešava sve probleme vašeg pristupa Mreži. Vremenom se pokaže da taj uređaj vredi otprilike koliko i košta (a dobili ste ga besplatno), pa odlučite da, zarad fleksibilnosti, bezbednosti i performansi, kupite kvalitetniji ruter, a ovaj „besplatni“ možda ostavite kao Access Point za povezivanje vaših Wi‑Fi uređaja. Posle toga sa Wi‑Fi‑jem uvek imate nekih problema: prenos je spor, konekcije se povremeno prekidaju, uređaj treba restartovati… Sve to nije neobično kada primetite da u vašoj i okolnim zgradama ima možda 20 ili 30 sličnih AP‑ova koji opslužuju kućne mreže nalik vašoj – „etar“ je zagušen signalima, ne može se naći slobodan kanal i sve to vodi do problema. Rešenje je prelazak na 5 GHz opseg, koji je trenutno potpuno slobodan – jedva da iko ima 5 GHz AP, dakle neko vreme nećete brinuti o performansama.

Pri prelasku na 5 GHz ključna reč na koju treba da pazite je 802.11ac – ova prilično nova verzija protokola (standard je finalno usvojen početkom 2014. godine) obezbeđuje (barem na papiru) brzinu do 1 Gbps (gigabit u sekundi), što se u realnosti svodi na 400 Mbps, što je sjajan skor u poređenju s bežičnim mrežama koje smo do sada koristili. Grubo rečeno, od ac varijante protokola možete da očekujete pet puta bržu komunikaciju nego na 801.11n mrežama. Pošto većina jeftinih 5 GHz AP‑ova ne podržava ac protokol, možda je ovo dobra prilika da pogledate malo dalje, pa kročite u profi svet. Ubiquiti nudi kvalitetne uređaje namenjene pre svega enterprise segmentu, ali njihove cene nisu nedostižne ni za manju firmu ili čak ambicioznog pojedinca.

Mreža pod kontrolom

U konfiguracijama na koje smo navikli svaki AP se programira tako što usmerimo browser na njegovu adresu i onda unosimo parametre u maske koje se ispisuju. To je logičan način ako u kući imamo jedan AP, ali ako bi ih postojalo više koji opslužuju istu mrežu na širem prostoru, jednako podešavanje niza uređaja predstavljalo bi pravu gnjavažu. Zato Ubiquiti taj posao radi centralizovano – na jednom PC‑ju ili Mac‑u instaliramo kontrolerski softver, ulogujemo se na njega, pridružimo sve raspoložive uređaje i kreiramo željenu mrežu (ili mreže), a parametri automatski propagiraju na sve uređaje. Naravno, postoji i mogućnost da se neki od uređaja podesi posebno.

Isprobali smo tri Ubiquiti AP‑a koji se razlikuju po snazi emitovanja signala i nekim drugim parametrima, ali izgledaju slično i savršeno rade u istoj mreži. Svi su oblika „letećeg tanjira“ koji je pogodan za montažu na tavanicu ili zid; jedini indikator rada je LED svetlo koje se probija između dva dela „tanjira“ i pokazuje status uređaja (možete da ga isključite ako vam smeta). AP‑ovi se povezuju u mrežu Ethernet kablom preko koga je obezbeđeno i napajanje (Power‑over‑Ethernet). Najbolje je da napajanje obezbedi PoE Switch, a ako ga nemate (gigabitni PoE Switch‑evi nisu baš jeftini), u paketu dobijate ispravljač i PoE Injector u koji utaknete „običan“ mrežni (UTP) kabl, a onda drugi mrežni kabl vodite od Injector‑a do AP‑a. U paketu ne dobijate nikakve UTP kablove, pa se treba pripremiti za montažu.

Najvažniji deo pripreme za montažu svakako je raspoređivanje AP‑ova tako da čitav prostor bude kvalitetno pokriven. U tome može da vam pomogne Ubiquiti kontrolerski softver, koji omogućava da unesete tlocrt prostora, a on proračunava snagu signala u raznim tačkama. Stekli smo utisak da taj softver uglavnom uzima u obzir rastojanje, a ne i vrstu i debljinu zidova, što su možda i značajniji parametri. Zato je dobro da pre konačnog izbora pozicija malo testirate razne rasporede, dok ne pronađete optimalan; pri tom nije neophodno da se uređaji montiraju na zid, mogu sasvim lepo stajati i na nekom stolu, pod uslovom da do njega dolazi Ethernet kabl. Postoji i mogućnost da se za širenje mreže na mestima gde nema žica koriste sami AP uređaji, pri čemu će neki od njih obavljati ulogu range extender‑a, ali se time gubi na performansama.

Brzina kao adut

Pošto smo se malo pomučili da pokrenemo i konfigurišemo mrežu, uživali smo u njenim performansama. Uz Pro varijantu uređaja brzina prenosa sa laptopa iznosila je između 400 i 480 Mbps, dok smo na tabletima i telefonima postizali maksimalne brzine koje ti uređaji mogu da obezbede, obično 80‑90 Mbps. I jedno i drugo je sasvim dovoljno ne samo za udoban rad u poslovnom okruženju, već i za streaming video i audio sadržaja, ako baš ne insistirate na 4k filmovima. Ističemo i stabilnost prenosa, pošto nismo notirali nikakva nagla usporenja ili ubrzanja na koja smo navikli u kućnoj Wi‑Fi mreži. Čak i kada smo šetali naokolo s tabletom, prelazak iz domena jednog uređaja u domen drugog (mi bismo rekli roaming, ali Ubiquiti tu opciju zove zero handoff) je bio trenutan i vidljiv tek kao mali „udarac“ u krivu brzine prenosa.

Iako stalno govorimo o Wi‑Fi mreži, preciznije bi bilo reči „mrežama“, pošto Ubiquiti omogućava da kreirate više SSID‑ova (standardno do 4) i da za svaki od njih definišete posebnu lozinku, posebna prava pristupa i druge parametre. Kao minimum, možete napraviti SSID za goste, koji će moći da pristupaju Internetu ali ne i uređajima u vašoj mreži. Iznenadilo nas je što kreiranje dodatnih SSID‑ova usporava sve mreže, dakle samim tim što ste formirali mrežu za goste, i vaša osnovna mreža je nešto sporija. Nije to usporenje koje ćete primetiti, ali je jasno iskazano na krivama brzine prenosa.

Ubiquiti softver omogućava mnoge stvari koje prevazilaze okvire ovog teksta, recimo da autorizujete korisnike, ispisujete im neke posebno kreirane Web strane (recimo, reklama za hotel čijoj Wi‑Fi mreži pristupaju), tarifirate protok radi naplate, prekidate ih posle nekog proteklog vremena ili prenesene kvote podataka… Sve to zahteva stalno prisustvo servera kom bi se AP obraćao radi autorizacije i praćenja kvota.

Tri modela

Izbor jednog od tri testirana modela nije težak – UniFI UAP AC LR (Long Range) se nameće kao logičan izbor. Ima veći domet nego UniFI UAP AC Lite, brži je a nije mnogo skuplji. UniFI UAP AC Pro obezbeđuje još brži prenos i pogodan je za montažu na otvorenom prostoru, ali je njegova cena značajno veća. Nema, naravno, prepreke da kombinujete razne uređaje, pa da se recimo Pro nađe u hotelskoj bašti, a LR u hodnicima. Sve će biti u jednom sistemu i upravljaćete s jednog mesta.

I, za kraj, najteže pitanje – ima li ovakvo enterprise rešenje smisla u maloj firmi ili u kućnim uslovima, gde ćete kupiti samo jedan uređaj? Ako želite da vam mreža brzo i pouzdano radi i ako vas ne mrzi da se malo potrudite oko konfigurisanja, rekli bismo da ima!

Naziv UAP AC Lite UAP AC LR UAP AC Pro
Instalacija Indoor Indoor Indoor / Outdoor
Napajanje 24V Passive PoE 24V Passive PoE 802.3af PoE /
802.3at PoE+
Konektori 10/100/1000
Ethernet
10/100/1000
Ethernet
10/100/1000
Ethernet
Protokoli 802.11 a/b/g/n/ac 802.11 a/b/g/n/ac 802.11 a/b/g/n/ac
Brzina komunikacije      
            2.4 GHz 300 Mbps 450 Mbps 450 Mbps
            5 GHz 300 Mbps 867 Mbps 1300 Mbps
Max. domet 122 m 183 m 122 / 183 m
Potrošnja 6,5 W 6,5 W 9 W
Dimenzije Æ160×31,45 mm Æ175,7×43,2 mm Æ196,7×35 mm
Maloprodajna cena 19.956 din 24.803 din 36.210 din

 

Crtice sa testa

Konfigurišući Ubiquiti uređaje nailazili smo na razne problemčiće. Već na samom početku, softver na PC‑ju nije mogao da se pokrene jer „port 8443 koristi neka druga aplikacija“. Pokazaće se da je ta aplikacija VMware, a za korišćenje nekog drugog porta trebalo je editovati fajl system.properties koji se nalazi u folderu c:\users\dejanr\Ubiquiti UniFi\data\. Zvuči jednostavno, ali u tom folderu nije bilo fajla. Ispostavilo se da softver kreira konfiguracioni fajl kada se pokrene, a pošto ne može da se pokrene, onda i ne kreira fajl. Morali smo da ga, u skladu s preciznim formatom, napravimo ručno.

Pošto smo pokrenuli softver i pokušali da podesimo parametre, komunikacija nije uspevala. Potraga po Internetu ukazala je na mogući problem neslaganja s Windows Firewall‑om, pa smo ga privremeno isključili dok Wi‑Fi mreža nije proradila. Da bi kasnije podešavali njene parametre, morali smo ručno da dodamo izuzetke u konfiguraciju Firewall‑a.

Na prvim testovima naš notebook nije davao očekivane performanse, zato što se povezivao na 2.4 GHz (Ubiquiti obezbeđuje oba opsega). Problem ipak nije bio u konfiguraciji Ubiquiti AP‑a; trebalo je među svojstvima mrežnog adaptera na notebook‑u izabrati Prefer 5 GHz band.

Prilikom instalacije programa nastao je korisnik (admin). Kada smo želeli da dodamo još jednog administratora, stvari su se iskomplikovale – ne možete tek tako da zadate njegov username i password, već zadajete username i e‑mail adresu, a onda softver „poziva“ tog drugog administratora i nudi mu da sam zada svoju lozinku. Da bi program mogao da pošalje poruku treba mu konfigurisati vezu sa SMTP serverom, a da bi pozvani administrator mogao da klikne na link iz poruke, treba konfigurisati i domen tipa unify.pcpress.rs, pa onda razna prosleđivanja portova na ruteru… Sve to je bilo prilično komplikovano, i baš smo se potrudili da nađemo lakše rešenje na Internetu, ali lakšeg rešenja izgleda nema. Mnogi ga traže, a jedini odgovor je da takve „skraćenice“ nisu enterprise thinking…

Sampro, www.sampro.rs

Dejan Ristanović

Objavljeno u časopisu PC#232